Горан Леви Марковић

Није Горан Леви Марковић само озлојеђени дежмекасти старчић са чекињастом брадицом у неподобном и гротескном покушају, који са телевизора бљује ватру којом би да спржи ужасну власт и њене квазиопозиционе деривате, а споменик Стефану Немањи пресели у Маринкову бару.

ГЛМ, тако ће, због уштеде простора, бити означен у наставку текста, је и успешан и талентован режисер, по сензибилитету београдски. Снимио је неколико прилично добрих филмова. Национална класа, Сабирни центар, Већ виђено, Специјално васпитање, Мајстори мајстори, вредна су остварења овог аутора и домаће кинематографије. Стицај околности, сплет дешавања или зла судбина пресудили су, међутим, да га највеће филмске награде заобиђу. Остале су утешне, не тако безначајне, од оне из Врњачке Бање, преко Пуле и Сан Себастијана до Монтреала.

Биће ипак пре да највећа филмска признања, она из Берлина, Венеције и Кана, о компромитованом Оскару не причамо, нису изостале случајно. Јер, и поред све симпатичности и заводљивости неких његових филмова, поредити ГЛМ-а и неког врхунског режисера било би слично поређењу Достојевског и, рецимо, Паула Коеља. Или, боксерским речником, муваша и тешкаша. У овим поређењима ГЛМ је, наравно, муваш Коељо.

Да ли су осећај инфериорности и недостатак пажње у односу на најбоље и најпризнатије у свету домаћег филма утицали да се ГЛМ ужасно озлоједи на све живо, осим на себе самог, или је у питању природни таленат за мржњу и презир, тешко је установити. То, вероватно није ни превише важно, пошто су неотклоњиве последице већ давно наступиле.

Не би, сходно томе, овај текст ни био посвећен ГЛМ-у да се наново, у наступу трагикомичне еуфорије, “краљица тијела”, како га је према сведочењима присутних једном ословио Петар Божовић, није залетео/ла на споменик Стефану Немањи. Овај пут нема рушења, већ ће споменик родоначелнику најзначајније српске династије бити пресељен у Маринкову бару или Борчу. То је, у ствари, споменик Вучићу, па му је сходно томе тамо негде и место, сматра ГЛМ.

Лепо је и похвале вредно бити противник власти и боље од наше, а камо ли ове којој се много тога може замерити. То понешто каже о карактеру човека. Али, шта рећи када се неслагање претвори у мржњу, а мржња у слепило у којем вам се уместо Стефана Немање привиђа Александар Вучић? Нешто ту озбиљно не ваља.

Није, ипак, то тај феномен. Измишља ГЛМ. Није његов проблем тај што уместо Немање види Вучића, него баш то што на месту споменика Стефану Немањи види управо Стефана Немању. И ту је сва његова мука. Не би он ту Немању, него, рецимо, Кочу Поповића или Бернар Анри Левија, једног од двојице, а што да не и обојицу оних о којима је снимао апологетске филмове, а чије су животе обележили мржња и злочин према народу којем и ГЛМ ваљда припада – српском.

Како знам? Ево овако. Да је њему стварно до споменика, споменичке културе и естетике, свој би гласић жестоко подигао још 2011. године и још га не би спустио. Тада је у присуству врха тадашње власти у Ташмајданском парку откривен споменик некадашњем председнику Азербејџана Хајдару Алијеву, који је диктаторски владао том земљом. Или би загрмео када је испред цркве Светог Марка подигнут срамни споменик патријарху Павлу.

Тада, међутим, није било ни естетске узрујаности и бунтовничког гнева ГЛМ-а. Ни помињања Маринкове баре и других приградских насеља. Можда је тајна у томе што је таквим споменицима Србија унижавана, а то, рекло би се, за ГЛМ-а и није неки грех. Напротив.

И још нешто. Не би он да у Маринкову бару са Андрићевог венца сели ни Вучића, јасно је то. Вучић је њему потребан баш такав какав јесте и ту где јесте. Јер, да га није, о чему би ГЛМ у својој бескрајној доколици трабуњао, ко би га звао у петпарачке емисије и чиме би привлачио пажњу за којом толико жуди.

Подели

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on linkedin
Share on skype
Share on print
Share on email

Ст.

Добро је. У ствари, сјајно је! Преживели смо и Милана Ст. Протића – Прву звезду

Опширније »