Када једног дана неки лепршав, духовит, ироничан, систематичан и проницљив аутор буде решио да напише књигу под називом “Историја псеудоисторије”, нема никакве сумње да ће за успех његовог подухвата једна од важнијих ствари бити одлично познавање хрватског језика. На овом занимљивом и помало необичном језику написани су и, како ствари стоје, тек ће се писати и штампати најзначајнији текстови који ће чинити архивску грађу за ово преко потребно дело.
Велика је штета што се овог посла није прихватио Умберто Еко, један од ретких ренесансних умова двадесетог и двадесет првог века, који се у делу своје литературе, пре свега у романима “Прашко гробље” и “Нулти број” дискретно и веома спретно поигравао са овим феноменом. Ека, нажалост, већ неколико година нема, али би његово интекектуално наслеђе и однос према псеудоисторијским митовима могли да послуже као инспирација и нека врста водича за будућег аутора.
Псеудоисторичара је, несумњиво, било и има их и међу Србима. Најпознатији је Милош Милојевић, који је у национално – романтичарском заносу у другој половини деветнаестог века претеривањима и директним измишљањима покушао да историју српског народа учини већом и помпезнијом него што она то стварно јесте. У својим наивним покушајима, због којих је био оштро критикован од својих учених савременика, попут Јована Цвијића, Стојана Новаковића, Илариона Руварца, Ивана Степановича Јастребова, па чак и од Руске царске академије, износио је и тврдње које су штетиле не само истини, већ понекад и српским интересима. Ето, Срби чак и кад реше да улепшају сопствену прошлост, ураде то трапаво и на своју штету. Милојевићево дело, важно је рећи, и поред тога што и данас има одређени број поштовалаца, никада није постало део српске историјске науке.
А Хрвати? Е, они су посебна прича. Њихова упорност да и поред изостанка било каквих чињеница и аргумената који сведоче томе у прилог од себе направе историјски значајан народ, заиста је дирљива. Помало и тужна. На моменте, не тако ретке, веома опасна и ружна. У сваком случају, како време одмиче, ова замисао је све систематичнија, све даља од историјске реалности и што је најопасније, све више подупрта од стране хрватске државе и њених институција. Удаљавање од истине и стварање псеудоисторије у Хрватској је, тако, постало државни пројекат прворазредног значаја, док је борба за истину постала ствар неколицине озбиљних историчара и јавних личности и њихове осетљиве савести.
Због тога не чуди што је пре пар дана, управо у препуној сали Хрватског државног архива, а не у неком полураспаднутом кафићу на периферији Загреба, представљено треће издање “спектакуларне” књиге „Идеологија и пропаганда великосрпскога геноцида над Хрватима: пројект Хомогена Србија 1941.“, хрватског “повјесничара” Стјепана Лоза.
Укратко, по речима аутора, “ова књига необориво доказује да су Срби формирали идеологију геноцида над Хрватима, те да су га у знатној мјери тјеком Другог свјетског рата и провели, а проблем је у томе што су га наставили проводити након Другог свјетског рата, док су истовремено оклеветали Хрвате за злочине које никада нису починили и то у димензијама које су патолошке”.
Дакле, не само да нема Јасеновца, Јадовна, Пага, Старе Градишке, Госпића, Ђакова, Јастребарског, Глине, Козаре, Пребиловаца и на десетине других стратишта стотина хиљада Срба страдалих од усташке, нацистичке НДХ, нити ишта вреде извештаји традиоционално педантних Немаца, попут генерала Александра Лера и дипломате Хермана Нојбахера, који, примера ради, 1943. године извештава Берлин о 750.000 убијених Срба у НДХ, нити су Павелић, Будак, Артуковић, Францетић, Лубурић, фра Сотона Филиповић и остали усташки предводници ратни злочинци и масовне убице, не, све је, у ствари, обрнуто.
Стјепан Лозо, “повјесничар” који је магистрирао на теми “Проблематика поморства НДХ”, те велике поморске силе, отишао је у карикирању и изругивању историјским чињеницама корак даље у односу на своје претходнике, чији се покушаји крећу између негирања и умањивања размера геноцида који је над Србима почињен у НДХ, оптужујући Србе да су они, у ствари, починили геноцид над Хрватима “тјеком, а наставили га проводити и након Другог свјетског рата”.
Полемисати са “аргументацијом” овог “повјесничара” сасвим је у овом тексту сувишно, нарочито ако се узме у обзир да је његове бесмислице које се односе на спис Стевана Мољевића “Хомогена Србија” и “Валеријанов меморандум”, званични документ који је СПЦ упутила немачком војном заповеднику Србије јула 1941. године, упознајући га са стравичним размерана усташких злочина, још 2018. године оповргао и у парампарчад разбио угледни хрватски историчар Хрвоје Класић, а да целокупна конструкција о српском геноциду над Хрватима искаче не само из шина историјских чињеница већ и озбиљно доводи у питање ментално здравље самог Стјепана Лоза.
Ипак, на овај псеудоисторијски спис – укоричено бунцање овог чудног “повјесничара”, несумњиво је важно указати из најмање два разлога. Први, због тога што је у питању корак даље и несумњиво, у овом тренутку сам врх негирања доказаних историјских чињеница и ревизије историје, тог несумњивог тренда присутног код хрватских писаца нечега што би они да потуре као историјску истину. Други, реч је, као што је у тексту већ поменуто, о државном пројекту, а никако о појединачном лудилу аутора, колико год оно било присутно. Хрвати су, ваља то признати, а показали су то у више наврата, нарочито у време НДХ, од нас неупоредиво организованији и систематичнији. Ова њихова особина нарочито је присутна у планирању, припремању, спровођењу и, као што видимо, сада и оповргавању сопствених злочина и инверзији историјских чињеница.
Због тога би на овакве псеудоисторијске списе под покривитељством хрватске државе, озбиљне одговоре морали да дају и српска историјска наука и држава Србија. Јер, на то шта ће читати хрватска деца и каквим ће лажима, од којих је следећа вероватно та да су у Јасеновцу Срби побили стотине хиљада хрватских антифашиста, бити пуњене њихове главе, ми не можемо утицати. Али на оно шта ће наша деца учити, на којим ће чињеницама, вредностима и сентиментима градити поглед на прошлост свог народа и однос према другима, итекако можемо. Због тога се тог посла треба прихватити одмах, не декларативно већ стварно, не маркетиншки и патетично, већ одговорно и систематично. А Лоза и њему сличне, који ће тек ницати, топло препоручити будућем аутору “Историје псеудоисторије”.
