Једна смешна понуда или бајка о легитимитету

Пре неколико дана, председник Србије је у телевизијском обраћању позвао парламентарне опозиционе странке да прикупе потписе 85 народих посланика, обећавши да ће им он из редова СНС-а обезбедити још толико, како би на референдум било стављено питање његовог учестало оспораваног легитимитета.

У недостатку доброг хумористичког програма на нашим ТВ каналима, ова понуда би се могла сматрати председниковим хвале вредним доприносом увесељавању публике. Наравно, под условом да је публика разумела хумористички потенцијал самог председника и ове његове симпатичне пошалице. Не треба, претпостављам, нагласити да се поштована публика није насмејала већ је, и после овог председниковог “геста добре воље” и “пружене руке опозицији” по обичају, остала збуњена.

Хајде да онда изблиза погледамо шта је то председник у ни најмање спонтаном наступу духовитости, у ствари, понудио. А да бисмо то урадили, ваљало би да се, за почетак, подсетимо значајне разлике између два, за политички живот, кључна начела – легалитета и легитимитета. До тога због чега је ово важно доћи ћемо нешто касније.

Оба појма настала су од латинске именице lex, legis – закон. Док око појма легалности не постоје веће недоумице – реч је нечему што је на на закону засновано, легетимитет представља знатно сложенију конструкцију која има не само правно теоријски, већ знатно више морални и политичко филозофски аспект. Као такав, он се, у најкраћем, односи на прихваћеност, утемељеност, ваљаност правног и политичког поретка, али и конкретног политичког деловања носилаца власти и моћи и оправданости њихових поступака у контексту не само примене закона, већ и заштите темељних друштвених вредности, права и слобода. Било би логично и пожељно да легитимитет проистиче из легалитета, дакле да оно што је на закону засновано буде и општеприхваћено и друштвено оправдано, но није нужно тако. Неретко, а нарочито у недемократским друштвима, дешава се да су ова два принципа међусобно удаљена и супротстављена.

Погледајмо сада како ствари стоје у конкретном случају. Устав и одговарајући закони у деловима који се односе на председника, не баве се, логично, питањем његовог легитимитета. Он се претпоставља док се, кроз законом уређену процедуру, не дође до супротног сазнања које се односи на претходно питање – легалитета. То не значи да питање председниковог легитимитета не може бити упитно независно од питања легалитета, односно законитости његовог поступања, али то са становишта законом уређених процедура нема никаквог значаја.

Тако се у  члану 118 Устава Републике Србије наводе разлози и процедуру за разрешење председника:

“Председник Републике разрешава се због повреде Устава, одлуком Народне скупштине, гласовима најмање две трећине народних посланика.

Поступак за разрешење може да покрене Народна скупштина, на предлог најмање једне трећине народних посланика.

Уставни суд је дужан да по покренутом поступку за разрешење, најкасније у року од 45 дана, одлучи о постојању повреде Устава”.

Устав се, као што се јасно може видети, “интересује” искључиво за легалитет, односно евентуалну повреду највишег правног акта од стране председника, не упуштајући се ни најмање у питање легитимитета. Уз то, процедура разрешења председника нема никакву референдумску компоненту. Дакле, најпре предлог 1/3 народних посланика ако сматрају да је председник повредио Устав, затим одлука већине од укупног броја представника народа да се поступак покрене, потом одлука Уставног суда у року од 45 дана да ли је или није повређен Устав, па ако јесте, разрешење одлуком 2/3 народних посланика (члан 15 Закона о председнику). 

Овде долазимо до приближно оних 85 + 85 народних посланика из великодушне председникове понуде, односно најмање 167 гласова у парламенту за његово разрешење. Али, примећујете, то нема никакве везе са његовом референдумском понудом о “провери легитимитета”, за чије је покретање, по председниковим речима, потребно 85 опозиционих плус 85 “његових” посланичких гласова. 

Па шта је онда ово, запитаће се и они који немају никакву сумњу у врхунска правничка знања председника. Да ли се то председник забројао или је нешто, вероватно услед премора, помешао? Јер, необично би било да су за покретање поступка за некакву проверу легитимитета прописани строжи услови него за разрешење председника због повреде Устава. Хајде да погледамо шта и томе кажу Устав и Закон о референдуму и народној иницијативи.

“На захтев већине свих народних посланика или најмање 100.000 бирача Народна скупштина расписује референдум о питању из своје надлежности, у складу са Уставом и законом”, прописано је чланом 108 Устава. Дакле, довољно је 126 посланичких гласова, колико председник у Скупштини свакако има, а не фамозних 85 + 85. Зашто онда сам, преко својих посланика, ако му је то толико важно, не иницира проверу свог легитимитета путем референдума? Шта ће му за то гласови опозиције?

Али хајде да, пре него што дођемо до коначног одговора, најпре погледамо да ли се о легитимитету председника уопште може расписати референдум. Јер, то што се у ставу 2 члана 108 Устава таксативно набраја шта тачно не може бити, никако не значи да све друго може бити предмет референдума.

Тако је, чланом 10 Закона о референдуму и народној иницијативи, прописано да је “референдум облик непосредног изјашњавања грађана о питањима за која је то Уставом, законом и статутом аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе одређено (обавезни референдум), као и о питањима из надлежности Народне скупштине, скупштине аутономне покрајине и скупштине јединице локалне самоуправе (у даљем тексту: скупштина) за која скупштина одлучи на захтев већине народних посланика Народне скупштине, посланика скупштине аутономне покрајине односно одборника скупштине јединице локалне самоуправе или на захтев одређеног броја бирача (необавезни референдум)”. Истим чланом предвиђено је да се “референдум расписује ради изјашњавања грађана о предлогу акта, о потврђивању усвојеног акта или о питању од општег значаја”.

Овде ће, претпостављам, они који су уверени у правничку безгрешност председника поскочити и узвикнути “ето, референдум се може расписати и о питању од општег значаја, а легитимитет председника то јесте”! Али, срећу ће им покварити члан 17 Закона који гласи: “Скупштина може расписати референдум о питању од ширег значаја из своје надлежности ради прибављања мишљења грађана о одлуци која треба да буде донета у вези са тим питањем (саветодавни референдум)”.

Дакле, може и референдум о питању општег или ширег значаја, овде те две речи треба тумачити као синониме, али у сваком случају реч мора бити о питању из надлежности Народне скупштине. А да ли је питање легитимитета председника у надлежности Народне скупштине? Па јесте, наравно, исто онолико колико је у њеној надлежности и потенцијално референдумско питање “Да ли сте за то да од 1. јануара 2024. године 2 + 2 не буде 4 него 5”. Дакле, није ни најмање. Питање у њеној надлежности је оно које се односи на суви легалитет, односно евентуално утврђену повреду Устава од стране председника, а не филозофско-морално-правно теоријско питање легитимитета.

И где смо сад? Дакле, не само да за организовање референдуму на захтев народних посланика није потребно 85 + 85, већ 126 гласова, него “провера легитимитета председника” и не може бити предмет референдума, пошто није реч о питању из надлежности Народне скупштине. А све и да се уз употребу правне акробатике и вербалне гимнастике утврди чак и да јесте, могао би се организовати само саветодавни референдум, чији резултати не обавезују никога ни на шта.

Јасно је, дакле, да је у најновијој председниковој понуди опозицији реч искључиво о шегачењу и магарчењу грађана Србије. Они би, уместо да се баве суштинским темама и председниковим кршењем Устава прихватањем такозвано француско-немачког плана, односно  “Споразума о путу нормализације између Косова и Србије” из Брисела и његовог охридског Анекса, требало да време и енергију троше на његову најновију бизарност везану за проверу легитимитета која би, не треба заборавити, по председниковим речима, била спроведена заједно са неким другим изборима што би, биће да је то битан ток идеје, ојачало позицију жестоко посрнулог СНС-а у бирачком телу.

Уместо целе урнебесне ујдурме којом нас је председник почастио, ево, на крају, предлога за њега, заснованог искључиво на Уставу. Нека прикупи 84 гласа у Народној скупштини за предлагање поступка свог разрешења, а потом 126 за покретање процедуре пред Уставним судом због кршења Устава прихватањем “Споразума о путу нормализације између Косова и Србије”. То може и из сопствених ресурса,  без опозиције. А онда нека након одлуке суда, уколико њом буде утврђена повреда Устава, позове све посланике, и “своје” и опозиционе, да гласају за његово разрешење. Хајде да прво решимо питање легалитета јер, ако нешто није легално, веома, веома тешко може бити легитимно. А онда, након председниковог разрешења, можемо о легитимитету до миле воље. Све ово, разуме се, уколико Уставни суд не утврди да повреде Устава нема или, не дај Боже, посланици већине одбију љубазну молбу свог председника и не гласају за његово разрешење.

Драган Добрашиновић

Подели

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on linkedin
Share on skype
Share on print
Share on email

Кристофер

Донедавно сам мислио да Кристофера треба протерати. Био сам глуп, признајем. Сада, када сам паметнији,

Опширније »