Косово на акцији – финално снижење

Од 2000. године Србији се у изглед ставља чланство у Европској унији. Уз варијације које су се односиле на обим и садржај обавеза које ћемо морати да испунимо, временом се искристалисало да ће једини неотклоњив услов за чланство бити признање независности такозваног Косова од стране Србије.

Када се разгрне гомила фраза којима је пропраћен наш спори ход ка месту које све мање постоји, од којих су вероватно најпроминентније владавина права и уређено друштво, што је нешто око чега бисмо могли и требали сами да се побринемо, цела идеја везана за ЕУ се своди на бољи живот и веће економске могућности за привреду и грађане.

На овом месту долази се до чувених фондова ЕУ, који су намењени земљама у процесу придруживања и државама чланицама. Већ годинама уназад за Србију су предвиђена средства у износу од 200 милиона евра на годишњем нивоу. Ово би требао да буде само одбљесак златних врата која ће се, уколико истрајемо на путу без повратка Косова и Метохије у састав Србије, пред нама отворити.

Са становишта приличног сиромаштва у којем живи велики број грађана наше земље, 200 милиона евра, без обзира на свеукупну инфлацију, вероватно изгледа прилично примамљиво и нимало безначајно. Али, хајде да мало прецизније размотримо шта стварно јесте износ за који би требали да се одрекнемо Косова и Метохије.

Бруто домаћи производ Србије у 2021. години износи око 52 милијарде долара. 200 милиона евра у овом тренутку је приближно 233 милиона долара. Једноставна математика нам каже да износ једнак укупној годишњој помоћи ЕУ српска економија створи за нешто више од дан и по, односно 39 сати. Дакле, за 39 сати нашег свеукупног рада требало би да се одрекнемо онога што сматрамо срцем наше државе и душом нашег народа.

За толико продајемо, а хајде да видимо за колико они купују. Ево како изгледају бројеви само на нивоу Немачке, највећег промотера косовске независности у оквиру ЕУ и највеће европске економије. Њихов годишњи бруто домаћи производ је нешто већи од 3800 милијарди долара. Иста математика која је примењена на цену нашег одрицања, односно продаје Косова и Метохије, примењена на цену њихове куповине нам говори да немачка економија износ од 200 милиона евра створи за непуна 33 минута.

Ово нам каже математика, егзактна наука. Цена вечне срамоте пред прецима и потомцима мери се са 39 сати нашег рада на годишњем нивоу. Цена тријумфа њихове обести једнака је тридесетроминутном раду немачке привреде.

А када се једног дана отворе она златна врата, и ако се неким чудом испостави да она нису само део кулисе иза које нема ничега, ствари ће се променити утолико што ће се испоставити да смо због значајног повећања средстава која нам као „држави“ чланици следе, Лазареву клетву позгазили за десетак дана рада на годишњем нивоу, а да ће највећи промотери косовске независности свој хир морати да, уместо са 33 минута, плаћају са чак неколико сати рада, у сваком случају не више од 5 по години.

И неће то, наравно, Немачка сама, за толико их знамо. Превалиће трошак и на остале чланице тога у шта ће се ЕУ претворити. И на нас, разуме се. Јер, бити део таквог друштва увек има своју цену. А да не помињемо да ће новац којим ће бити плаћано наше одрицање од Косова и Метохије, сасвим сигурно бити зарађен на Косову и Метохији. А и где би другде? Па неће ваљда својој деци од уста одвајати да би нама помагали.

Подели

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on linkedin
Share on skype
Share on print
Share on email

Ст.

Добро је. У ствари, сјајно је! Преживели смо и Милана Ст. Протића – Прву звезду

Опширније »