Куда идеш, Порфирије?

Нема сумње да постоје тренуци у животу како појединца, тако и нације, који за последицу имају потпуну отупелост чула и одсуство било какве видљиве реакције. У питању је нека врста појединачне или колективне парализе свести која је, несумњиво, последица дубинског личног стреса или колективног шока.

Оваква стања, по правилу, наилазе након великог личног или колективног губитка, попут смрти блиске особе или пораза у рату, а у најбољем могућем случају пораза у неком од модерних ратова каква су спортска такмичења. Како год, овакво стање увек је праћено осећајем тешке поражености и потпуне беспомоћности.

Један од последњих таквих догађаја из новије српске историје било је протеривање стотина хиљада Срба у оквиру злочиначке акције хрватске државе “Олуја”, 1995. година. Осећај поражености и беспомоћности био је праћен бесом, усмереним како према новоусташкој хрватској држави, тако и према нашим властима предвођеним Слободаном Милошевићем.

Ипак, оно што се догодило пре пар дана, односно 24. маја 2022. године у Скопљу тешко је, макар када говоримо о реакцији припадника српског народа, упоредиво чак и са овим тако трагичним догађајем из скорије српске прошлости. А догодило се објављивање признања аутокефалности до свега пар дана пре тога расколничке такозване Македонске православне цркве, од стране Српске православне цркве.

Верујем да нема никог од живих Срба који памти одлуку која је истовремено изазвала толико недоумица, неверице и интимног противљења огромне већине припадника нашег народа, уз истовремени изостанак било каквог озбиљнијег јавног супротстављања и готово потпуно ћутање како људи појединачно, тако и свих релевантних политичких и друштвених чинилаца. Тек ту и тамо понеки нејак глас, који много више изражава запрепашћење него само противљење.

Да, Срби су потпуно збуњени овом одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве. Нико не разуме чиме су то расколници заслужи да само у пар дана најпре буду враћени у канонски поредак СПЦ-а, а одмах потом и награђени аутокефалношћу. Нико не разуме које су то нове чињенице које су комунистичку творевину, која је 1967. године под Титовом сликом прогласила себе аутокефалном црквом, учиниле подобном за ово признање. Никоме није јасно како су одједном престале све сметње за осамостаљивање које су до јуче биле на снази. Никоме није јасно зашто оваква одлука, ако је исправна и канонски утемељена, није донета у време патријарха Павла, митрополита Амфилохија, владике Атанасија Јевтића. Никоме није јасно како је могуће да су баш сви архијереји СПЦ гласали за ову одлуку. Још много тога никоме није, и тешко да ће икада бити јасно.

Оно што је ипак јасно је следеће. Такозвана Македонска православна црква – Охридска архиепископија, ускоро ће и званично бити аутокефална црква. Верско, историјско и културно наслеђе Српске православне цркве и српског народа, биће и формално предато на управљање и у својину дојучерашњим расколницима. Скопски преседан биће основ за будуће захтеве за осамостаљивање будућих расколничких творевина које ће настајати из тела Српске православне цркве. Овакви преседани биће политички подржани од стране суседних држава, пре свега Хрватске и Црне Горе. Српска православна црква ће бити под притиском да се трансформише у некакву Православну цркву Србије. Дакле, све горе од горег.

Али има и горег. Готово да је несумњиво да је одлука о признању аутокефалности расколничке цркве донета уз озбиљан притисак државног врха Србије, и да је врх СПЦ-а пристао на улогу послушника власти. На оно на шта нису пристали ни патријарх Герман и тадашњи црквени великодистојници у доба комунистичког терора, мигољећи се и довијајући како су знали и умели да сачувају и цркву и верујући народ, онакве какве су од Светог Саве и његових духовних потомака наследили, пристали су садашњи нејаки и недозрели патријарх Порфирије и једногласни архијереји.

Има и горег. Они који су, обмањујући накратко српски верујући народ који јесте црква причама о враћању у канонски поредак, пристали на аутокефалност скопских расколника, послужиће сутра власти као ослонац и подршка за анестезирање нације приликом признања “косовске независности”, за шта су припреме увелико у току. И као што се већ данас, преко такозваних верских аналитичара и познавалаца црквених прилика, позивају на прихватање реалности, давање нечега што већ дуго и тако није наше, захвалност друге стране, решавање вишедеценијског спора, залог за срећну будућност два народа, надмудривање заједничких непријатеља и ко зна шта још, тако ће сутра, са истим успављујућим и лажљивим причама говорити о некада српском Косову и Метохији којег смо се, ето, захваљујући мудрости и саборности, срећно решили.

А ако је ишта у свему добро, то је што сада јасно видимо на чему смо. Српски народ нема ни политичко ни верско вођство које га је достојно. Српски народ нема пастире који су достојни својих великих предака, од патријарха Павла, преко патријарха Варнаве, који је животом платио противљење конкордату, до Светог Саве, на чијем трону неправедно седи садашњи нејаки и немудри патријарх Порфирије, који се запутио путем у ништавило. Али на том га путу српски народ, који сада зна да овде нема никога свога осим себе и Бога, неће следити. 

Драган Добрашиновић

Подели

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on linkedin
Share on skype
Share on print
Share on email

Кристофер

Донедавно сам мислио да Кристофера треба протерати. Био сам глуп, признајем. Сада, када сам паметнији,

Опширније »