ПОСТОЈЕЋЕ СТАЊЕ

Из реформе у реформу, из стратегије у стратегију, из промашаја у промашај, најбољи је опис српског образовања претходних деценија. Крајњи је час да се одустане од погубних експеримената и потражи ослонац у традиционалним видовима васпитања и образовања. Традиционална школа код ученика развија самосталност, критичко мишљење и независност,  при­пре­ма за жи­вот у  дру­штву које је динамично и интегрисано у светске токове,  а при то­м не ли­ша­ва мла­де при­пад­но­сти на­ци­о­нал­ним и ло­кал­ним вредно­сти­ма и коре­ни­ма. Пу­тем обра­зо­ва­ња они усва­ја­ју ду­хов­но, кул­тур­но, на­уч­но и исто­риј­ско на­сле­ђе на ко­ме базирају и даље развијају ми­шље­ња, ставо­ве и вред­но­сти.

У осмишљавање и креирање таквог концепта обра­зо­ва­ња тре­ба да буду укљу­че­ни сви су­бјекти и обра­зов­не ин­сти­ту­ци­је, од обданишта  до фа­кул­те­та, синдикати,  ро­ди­те­љи,  ло­кал­не за­јед­ни­це и дру­штво у це­ли­ни.

Погубност постојећег стања видљива је у свим сегментима – образовном, концепцијском, финансијском, организационом, кадровском. Одговорност за овакво стање сносе владајућа странка и Влада Србије која је, као њена продужена рука, преузела ингеренције над целокупним школством осим обавезе одржавања школских зграда и материјалних трошкова школа, за шта су задужене јединице локалне самоуправе. Тако министар просвете Републике Србије именује све директоре (више хиљада), доноси стратегије, мења правилнике и прописе, одређује непримерене планове и преобимне програме. Последица оваквог законског решења испољава се у томе да је цео образовни систем, од министарства, школских управа, разних завода и служби, па до појединачних школа, предмет страначке трговине и партијске доминације. Таква пракса довела је до негативне кадровске селекције у образовном систему. Политички зависни и недовољно обучени кадрови не могу успешно да администрирају бројне подсистеме у образовању и подложни су корупцији. Поред централизације и вулгарне политизације просвете највећи проблеми у систему образовања су:

– Лош ма­те­ри­јал­ни по­ло­жај ве­ћи­не шко­ла, који се огледа у лошем стању великог броја школ­ских згра­да, уништеном школ­ском ин­вен­тару који се не об­на­вља правовремено, изразито лошим са­ни­тар­ним усло­вима, тех­нич­кој и тех­но­ло­шкој нео­пре­мље­ности (од 2018. до 2021. године, школе 182 пута тражиле новац за реконструкцију или изградњу тоалета, али су надлежне институције одобриле само 20 пројеката, трећина школа у Србији нема адекватни мокри чвор а половина нема фискултурну салу).

– Неадекватна мре­жа шко­ла у Ср­би­ји која за последицу има ве­ли­ка оде­ље­ња од 30 и ви­ше уче­ни­ка. То је нарочито проблематично због чињенице да је Србија у последњих десет година остала без више од 80 000 ђака.

– Де­гра­ди­ран по­ло­жај про­све­тних радника, који се не огледа само у лошем  материјалном по­ло­жају (плате просветних радника у основним и средњим  школама су константно испод просечног личног дохотка у Републици Србији) већ и у понижавајућем третману свођења наставног особља на бирократе, изгубљене између бројних семинара, школских тимова и састављања планова, програма и извештаја.

– Демо­ти­ви­са­ност уче­ни­ка за активно и квалитетно учешће у образовном процесу као последица дуготрајне кризе си­сте­ма вредно­сти.

ЦИЉЕВИ РЕФОРМЕ ОБРАЗОВНОГ СИСТЕМА

– Побољшање квалитета школске инфраструктуре и стварање оптималних предуслова за остваривање наставних и ваннаставних активности.

– Израда школских програма који су оствариви, актуелни и релевантни за стицање знања и вештина важних у свакодневном животу.

– Креирање образовног процеса и инструмената који доприносе обезбеђивању суштинских и употребљивих знања и подстицању ученика на усавршавање.

– Подизање квалитета процеса наставе уз окренутост разумевању наученог уместо усвајању прекомерних чињеница и фокусирање образовног процеса на домашаје ученика, а не на формалну реализацију програма.

– Продуктиван социјални дијалог између заинтересованих актера и носилаца образовног система.

– Подизање нивоа буџетских улагања у област образовања до нивоа од 7% на националном нивоу и побољшање материјалног положаја запослених у образовном систему.

МЕРЕ

Да би се тренутна ситуација побољшала и превазишли проблеми и последице које произилазе из константног занемаривања и потцењивања образовног система потребно је:

– Прогласити образовање стратешким националним интересом и у складу са тим реформисати школско законодавство. Два предуслова коренитих и темељних реформи су: утврдити стратегију економско-привредног развоја друштва, како би образовни систем обезбеђивао одговарајуће стручне људе, и организовати јавну расправу у којој ће учествовати сви заинтересовани субјекти: Влада са ресорним министарством, Национални просветни савет, универзитети, Академија, цркве, политичке партије, родитељи, просветни радници, стручна удружења.

– Извршити потпуну деполитизацију и децентрализацију образовних институција.

– Омогућити да кључни носиоци реформе образовања (посебно наставних планова и програма) буду просветни радници (практичари), јер су они непосредно и у највећој мери суочени са свим проблемима образовања.

– Израдити Белу књигу образовања у којој ће бити извршена темељна анализа тренутног стања у школству и бити указано на његове кључне проблеме, те формулисати основне циљеве образовања и магистралне правце његове реформе.

– Извршити постепено буџетских повећавање расхода за образовања, који ће са садашњих 3,2% у периоду од четири године бити подигнути на ниво од 7%.

– Изменити постојећи Закон о основама система образовања и васпитања и Стратегију развоја образовања и васпитања у Републици Србији до 2030. године.

– Огра­ни­чи­ти над­ле­жно­сти ми­ни­стра про­све­те и елиминисати праксу постављања директора по партијској линији.

– Извршити рационализацију мреже школа, која је неадекватна, уважавајући предлог ресорних синдиката да се број ученика у одељењу смањи на 20 до 24, што би позитивно утицало на квалитет образовања, индивидуализацију наставе и олакшало услове рада, како за децу, тако и за наставнике.

– Ускладити плате просветних радника са платама академски образованих грађана у другим секторима а најбољи начин јесу праведни платни разреди, да свако буде плаћен према степену стручне спреме и напредује у складу са својим способностима.

– Изменити преобимне и нереалне Наставне планове и програме рада који су данас резултат утицаја разних интересних група на процес образовања.

– Ре­де­фи­ни­са­ти кри­те­ри­јум за из­бор чла­но­ва Школ­ског од­бо­ра, као и за из­бор ди­рек­то­ра шко­ле.

– Уки­ну­ти ли­цен­це, а вра­ти­ти струч­не ис­пи­те.

– Де­фи­ни­са­ти над­зор у шко­ли, али и струч­но уса­вр­ша­вање пре­ко ин­сти­ту­ци­ја сличних бив­шим про­свет­но-пе­да­гошким за­во­ди­ма у ко­ји­ма оста­ју раз­дво­је­ни управ­но-прав­ни по­сло­ви ко­је би кон­тро­ли­сао про­свет­ни ин­спек­тор од ме­тодич­ко-ди­дак­тич­ких ко­је би над­зи­ра­ли про­свет­ни са­вет­ни­ци.

– Обезбедити ученицима основних школа бесплатне уџбенике, а у средњој омогућити дигиталне уџбенике где за то постоје могућности.

– Са највећом пажњом и учешћем стручњака из разних области израдити нови Правилник о оцењивању.

– Осмислити и конципирати трајно усавршавање наставника и васпитача у обдаништима које ће бити бесплатно али и примерено појединачним потребама и специфичностима.

– Увести обавезно образовање у средњим школама за сву децу.