Сећате се Милана Младеновића? Оног сјајног музичара, који је осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века својим талентом, харизмом и гласом, с гитаром у руци, освајао срца и умове младих људи широм бивше Југославије.
Е видите, тај Милан, чију је креативност ова власт наградила једном београдском улицом која сада носи његово име и платоом испред Дома омладине, а које би се он, да је срећом или несрећом поживео највероватније згражавао, написао је и отпевао песму чији је назив “Земља”. Она је остала као једна од најпознатијих из целог опуса ЕКВ, групе коју је предводио, а њени носећи стихови као нека врста генерацијског вапаја невољно одлазећих људи.
“Ово је земља за нас
Ово је земља за све наше људе
Ово је кућа за нас
Ово је кућа за сву нашу децу”.
Е па да знате, ово више не важи. Прецртано је управо од стране оних који су Милану Младеновићу даривали улицу и плато. И ако је неко још и сумњао да је тако, више не мора. Од 1. марта је и слепима и глувима јасно шта се дешава.
А дешава се следеће. Српска власт, која је очигледно највећи непријатељ Срба и Србије, одлучила је да за послодавце који запошљавају странце уведе пореске олакшице! Изгледа да су субвенције страним фирмама које се мере милијардама евра мало, изгледа да су и околности да је готово комплетно тржиште уџбеника, па последично и наш образовни систем и будућност наше деце препуштени странцима мало, него је потребно и нашег радника протерати из наше земље да би све било на свом месту.
Ова одлука владе, коју је у њено име јавности предочила политичка и морална креатура Ана Брнабић, значи да ће наш радник у нашој земљи постати непожељан, неконкурентан и сувишан. Посао и срећу ће морати да потражи на некој другој страни, у туђој земљи и на далекој адреси, док ће наши послодавци у нашој земљи запошљавати порески олакшане Албанце, Турке, Сиријце и њима сличне. Не зна се само да ли ће се ове пореске олакшице односити и на будуће генерације полусрба, настале од генетског материјала прибављеног из Шпаније. Сазнаћемо.
Како год било, ствари су кристално јасне. Србија из дана у дан, од Косова и Метохије до радничких права, трпи ударе, поразе и понижења од власти коју и даље назива својом. А њен једини циљ у чијем остваривању је истрајна и доследна је потпуно расрбљивање Срба и комплетна десрбизација Србије. И док тај наум не изврше они, ако их у томе не спречимо, неће стати. Док у овој земљи која се још увек зове Србија буде иједног Србина, они неће престати.
Изгледа да је игра готова и да смо, након много пораза, најзад на ивици потпуног слома. “Али, али, авај али, да л’ се овај дечко шали” – позивам се сада на Коју, још једну легенду Новог таласа, не мора се све завршити онако како је кренуло. Али да би се преокренуло, потребна нам је више него икада “кичме, кичме дисциплина”. Да се за почетак присетимо да је имамо. Па да се онда усправимо. И подсетимо да смо од оних који су “у сваком поразу видели део слободе” и за које “и кад је готово, тек тад је почело”. Хајде да покушамо, можда и није толико тешко.
