Владавина права почива на једнаком третману сваког појединца пред законом без обзира на политичку моћ, богатство и друштвени статус, уз поштовање људских, грађанских и политичких права и слобода. Принцип владавине права није могуће успоставити у држави у којој су судство и јавно тужилаштво потчињени политичком и сваком другом недозвољеном утицају. Истински напредак у Србији је неостварив све док се судство и јавно тужилаштво не конституишу на темељима и принципима који подразумевају независност, одговорност и стручност.

СУДСТВО

Готово да нема становника Србије који не сматра да би требало реформисати судство, да судови нису независни и да су судије корумпиране. На жалост, сви покушаји реформе су пропали. Најдрастичнији пример је такозвана реформа правосуђа из 2010. године која се претворила у отпуштање једне трећине судија и јавних тужилаца на основу готово искључиво политичких критеријума, у којем је огромну и скандалозну улогу играла Безбедносно-информативна агенција. Тадашњи носиоци власти из Демократске странке као суштински кључан критеријум су применили принцип послушности, без икакве намере да промене систем који је давао поражавајуће резултате. Било је потребно само неколико месеци од ’’општег избора’’ судија и тужилаца (што је био синоним за реизбор), да би се све слабости лошег судског система испољиле у још драстичнијем облику. Са истом праксом настављено је и у периоду владавине Српске напредне странке.

Усправна Србија сматра да је неопходно извршити системске промене, које подразумевају и промену  људи који не заслужују да буду део судства Србије. То значи да измене Устава у погледу правосуђа полазе од неопходности да избор судија буде у рукама посебног тела у коме ће седети стручњаци и који ће приликом избора судија оцењивати њихову стручност и достојност за обављање судијске дужности, уз коначну потврду избора од стране Народне скупштине Републике Србије. Извршна власт не треба да утиче на правосуђе тако што ће бирати судије и председнике судова, јер то значи избор на основу страначких и партијских критеријума.  Законима је потребно заштитити независност судија и судова, пошто искључиво од тога зависи право људи у Србији да о њиховој кривици или њиховом спору одлучи независан професионалац који није ни под чијим утицајем, осим утицаја слова закона.

Независност судија и судова мора да буде праћена јасном и недвосмисленом одговорношћу судија. Свако и најмање огрешење о морал, свака и најмања пристрасност судије мора да буде основ за поступак који може да доведе до разрешења од дужности судије. Кривична дела која изврше судије потребно је посебно прописати и за та дела не сме бити ублажавања казне.

ЈАВНО ТУЖИЛАШТВО

Независност судства је потпуно безвредна без независности јавног тужилаштва. Уосталом, бројне афере које јавно тужилаштво нити сме нити помишља да процесуира, потврђују на делу колико је важно да јавни тужилац и јавно тужилаштво буду независни.

Да би јавни тужилац био независан неопходно је да политички и партијски интереси буду искључени из његовог избора. Избор свих у јавном тужилаштву требало би препустити независном телу у већини састављеном од стручњака, које ће бити имуно на утицај политике и интересних група, уз коначну потврду избора од стране Народне скупштине Републике Србије.

За ослобађање од ропства политике неопходно је да се напусти садашње уређење јавног тужилаштва које путем централизације и система надређености над нижим јавним тужиоцима и заменицима јавних тужилаца практично омогућава потпуну контролу над јавним тужилаштвом и спречава било какво искакање из тог бирократизованог и политици потчињеног система.

Законом о јавном тужилаштву је потребно уредити да се унутар јавног тужилаштва успостави иследничка и полицијско-обавештајна служба (тужилачка полиција), коју би чинили полицијски службеници са дугогодишњим искуством. Припадници иследничке и полицијско-обавештајне  службе би поседовали полицијска овлашћења, они би поступали искључиво по налозима јавног тужиоца и за свој рад би одговарали јавном тужиоцу. Другим речима, иследници  и  полицијски обавештајци јавног тужилаштва били би изузети из министарства унутрашњих послова и припојени појединим јавним тужилаштвима. Овим решењем би се осигурала делотворност поступања јавног тужиоца који се не би суочавао са ситуацијом, са којом се јавни тужиоци суочавају данас, да у важним и политички осетљивим предметима уопште немају или немају одговарајућу подршку органа унутрашњих послова.

Пошто ни најбољи прописи о јавном тужилаштву у прво време неће дати резултате у борби против високе корупције, због деценијама неговане културе повиновања и потчињавања у јавном тужилаштву, потребно је, по угледу на поједине државе, предвидети постојање институције ad hoc независног јавног тужиоца. Законом би требало предвидети могућност да парламент именује независног јавног тужиоца за конкретан кривични предмет. Независни јавни тужилац не би долазио из реда активних јавних тужилаца или заменика, већ би био биран из реда адвоката или других правосудних професија и основни критеријум за његов избор био би да се ради о независном професионалцу који је својим радом и поступањем доказао професионални интегритет и морални кредибилитет. Парламент би вршио избор независног јавног тужиоца, коме би се потом додељивао у рад конкретан случај и средства за спровођење објективне и непристрасне истраге.  Након спроведене истраге независни јавни тужилац би доносио одлуку да ли постоје услови за подношење оптужног акта или би се поступак обустављао. Окончањем поступка било обуставом, било доношењем пресуде завршавао би се мандат независног тужиоца, који би се након тога враћао на пређашњу професионалну позицију. На овај начан било би омогућено ефикасно процесуирање предмета везаних за високу политчку корупцију, чије је сузбијање од кључног значаја за успостављање поретка који почива на владавини права и једнакости свих појединаца пред законом.