Није први пут да се из различитих, најчешће НАТО извора, пласира прича о руској војној бази у Србији, али се по свему виђеном, динамици, интензитету, тону изјава, сада отишло најдаље.
Веома је индикативно да овог пута у улози најгласнијег оспораватеља руског војног присуства није био неко од домаћих професионалних перача НАТО мањерки, већ председник државе лично, који је изјавио да Србији нису потребне било чије војне базе и да ће земља остати војно неутрална до краја његовог мандата.
Исказ председника Вучића је у потпуности у складу са прокламованом државном политиком и већинском вољом грађана Србије, те му се с те стране не може приговорити. Срби и воле и поштују позицију и политичке и војне неутралности, по правилу не улазе у војне савезе осим у ратним периодима и у мери у којој је то неопходно, немају традицију страних војних база осим оних окупационих и нежељених, некада турских, аустријских, немачких, италијанских, мађарских, бугарских и, занимљиво, управо сада – америчке!
Па о каквој онда то војној неутралности и непристајању на стране војне базе може бити говора када на делу наше територије, на Косову и Метохији, мимо наше воље и сагласности пуне 23 године постоји америчка војна база “Бондстил”? Добро, нису нас питали, сами су поставили своју војну базу на окупираној територији, није до нас – могло би се тако резоновати. Али, да ли је Србија икада од САД захтевала да са наше територије уклони своју војну базу? Да ли смо икада од ове, или било које претходне власти чули да “Бондстил” мора бити дислоциран са подручја Србије због тога што наша земља води политику војне неутралности?
Хајдемо даље. Војска Србије пуних 16 година развија сарадњу са Националном гардом Охаја, борбеном формацијом војске САД. У питању је, да се подсетимо, она иста војска која је извршила злочиначку агресију на нашу земљу 1999. године, убијала наше људе и децу уранијумским и касетним бомбама, уништавала индустријска и инфраструктурна постројења, окупирала Косово и Метохију. А председник Вучић, који проповеда политику војне неутралности, управо јуче је команданту ове јединице уручио Орден српске заставе другог степена. Неутралност?
Још мало даље. СОФА споразумима, које је потписала са САД и НАТО пактом, Србија је војном особљу ове државе и овог војног савеза омогућила право неограниченог и неконтролисаног уласка, изласка и кретања нашом земљом, неограничено право приступа и коришћења било ког војног и цивилног објекта, давање дипломатског имунитета њиховом особљу противно одредбама Бечке конвенције и заштиту од сваког облика материјалне, прекршајне, па чак и кривичне одговорности према грађанима Србије, уз брутално гажење нашег Устава. Да ли и ово потпада под војну неутралност?
И сада долазимо до хипотетичке руске војне базе у Србији, на чији далеки наговештај је председник Вучић оштро и строго реаговао. Ако се сагласимо, а то неће бити тешко, да је принцип војне неутралности не прекршен, већ згажен у односу са САД и НАТО, шта то ми као држава, одбијајући и помисао на руску војну базу, чувамо?
Ком се то идолу наша власт клања и којим је светоназором вођена ако не само да ћути на “Бондстил”, који је симбол окупације и националног понижења, већ окупатору дела територије даје неограничене привилегије у остатку земље, а војним командантима окупационе војске дели одликовања?
И шта то власт поручује ако пред целим светом држави која је најзначајнији заштитник наших националних интереса у међународним организацијама истовремено гласно ставља до знања да је њено војно присуство у Србији и непожељно и немогуће?
Зашто окупатор, убица и агресор може, а пријатељ, брат и заштитник не може?
Чудна је и неодржива ова и оваква практична интерпретација политике војне неутралности какву сада у Србији имамо и какву нам власт нуди. Противи се и логици и самом принципу, али и стварној вољи људи у нашој земљи.
Због тога је време да отворимо озбиљну и аргументовану дискусију о руској војној бази у Србији. Или, прецизније, српско – руској војној бази. Оној која би у свом саставу имала најсавременије борбене системе, који се редовно обнављају и допуњују и, зашто да не, и нуклеарне бојеве главе које су, као и остало наоружање, под прецизно дефинисаним условима доступни и нашој војсци.
А ако се некоме чини да је за војну базу и поред свих добрих разлога за прерано, хајде да за почетак отворимо заједнички високо технолошки центар за космичка истраживања, није ни то тако лоше. Они који знају о чему говорим, знају и због чега то говорим.
