Док председник Србије, уз очекивану дозу пренемагања, најављује спремност на “гутање жаба” у вези рата у Украјини, у јавности се све чешће може чути питање због чега Србија не гледа своја посла и не брине о својим интересима уместо што држи страну Русији и не уводи јој санкције као што су то други већ урадили.
Ове примедбе, на агресиван начин пласиране од стране квазилевичара, лажних пацифиста и такозваних грађанских активиста, полако и сигурно, на нешто меканији начин представљене, заузимају простор и у централним националним медијима, као и централним таблоидима, који су председникова лична гласила.
Сасвим је јасно да се јавност убрзано анестезира и кроз приказивање гласања против Русије у Уједињеним нацијама као тешке, изнуђене али спасоносне одлуке којом су спречене санкције којима нам се прети, припрема за коначан раскид са Русијом и стављање Србије под окриље САД и НАТО пакта.
Наивнима и недовољно упућенима ово може изгледати као потпуни обрт у српској спољној политици. У суштини, реч је о политици континуитета подређивања српских интересима западних земаља која се води пуних двадесет година, уз делимичан отклон у време Коштуничине владе.
Довођење Србије у колонијални статус трасирано је предајом српске економије у руке странаца о нашем трошку, кроз наопаку и апсурдну политику субвенционисања страних инвеститора. Тако је политичко руководство, које је свесно и плански уништило домаћег предузетника, ову околност почело да користи као аргумент за застрашивање домаће јавности. Јер, ако не прихватимо диктат запада, инвеститори ће наводно отићи, десетине хиљада људи остаће без посла а држава без озбиљних прихода. Ово ће, разуме се, довести у питање исплату пензија и плата у јавном сектору, чиме, уз већ огромну инфлацију, улећемо директно у социо-економски амбис.
Најављени црни сценарио који би нас теоретски, али веома тешко и практично могао задесити, служи искључиво као оправдање за увођење санкција Русији на који се компрадорска и колонијална власт очигледно обавезала својим стварним власницима.
Међутим, упоредо са поменутом акцијом дерусизације и депутинизације Србије, још се убедљивије, без обзира на очигледан недостатак ресурса, медијских и финансијских, у друштву конституише не само доминантно противуверење већ и снажан фронт подршке Русији, вероватно већи него икада. Ово је добрим делом условљено јасном и тачном представом да Русија не води рат против Украјине већ против омраженог НАТО пакта и презрене Америке. Други важан елемент, на који не треба трошити речи, јесте готово свеприсутно осећање историјске повезаности и братске блискости наша два народа.
Оно што ипак прелама ствари, и због чега председник Србије, колико год морао, неће моћи да истовремено уведе санкције Русији и политички преживи, јесте потпуно јасна представа Срба да Русија чува српско право на Косово и Метохију и Републику Српску. Оно исто право које јој САД, готово комплетан запад и НАТО одузимају и оспоравају. Због тога, не постоји ниједан Србин, осим оних грешком укњижених, који санкције Русији неће доживети не само као чин издаје братске земље и народа, већ и чин издаје саме Србије.
Срби знају да Србија, из рата у коме не учествује, али у који је у потпуности укључена, може изаћи као губитник само у два случаја. Први је ако у њему Русија буде поражена, што се неће десити. Други, уколико се сврста на страну њених непријатеља, што се не сме десити.
Због тога, онај који је спреман да стави потпис на санкције Русији, то ни у ком случају неће моћи да учини у име, већ искључиво против Србије. Потпис против Русије је чин који потписника истог тренутка делигитимише и детронизује. Ко не верује, а у прилици је да покуша, нека проба, увериће се.
И није овде само о томе реч. Садашњем председнику је, сам је то више пута поновио, веома стало до будућег места у историји. А буде ли само покушао да стави свој потпис тамо где се не сме, остаће чувен само по презрењу. Или, ако ће му то лакше пасти, презрен по чувењу. Па, као што већ рекох, нека проба.
