У праву је био Ђорђе Балашевић. “Свашта се роди у мутној води, лукава мрена и глупави смуђ”. Сећате се стихова песме “Блуз мутне воде”? Е па, један такав управо је изронио из мутних дубина. Или, биће пре из мутног плићака.
Оно, није баш смуђ, већ некакав Смуђа. Градимир Смуђа. Али и Смуђа је ваљда некакав смуђ. А ако је већ смуђ, природа му налаже да буде глуп, што, претпостављам, а и примећујем, смуђу Смуђи не пада тешко.
Смуђ Смуђа је, каже традиционално добро обавештена Википедија, српски аутор стрипова, карикатуриста и сликар. Од 1982. живи у Француској и Италији. За своју озбиљну каријеру стрип цртача запад га је обасуо наградама, али замало. Длака је фалила, али коњска. Добро, награђен је у Београду, и то је нешто. На “Гашином сабору” 2018. уведен је у звање Витеза од духа и хумора. Толико о каријери.
А шта се онда, са пуних 65, догађа са смуђом Смуђом, и како смуђ Смуђа постаје напречац нови петпарачки јунак “Друге Србије”, е, то је већ холивудска бајка на другосрбијански начин. Пратите радњу.
Црта смуђ Смуђа тамо по Тоскани, где тренутно кажу живи, али не скида око са Данаса, Утиска недеље и Н1 телевизије. И нервира се много. Ноге и добар део тела су му у Тоскани, каже у интервјуу Данасу од 30.01.2021, али су му “душа и глава са нервним системом у Србији”.
Одмах се види да је смуђ Смуђа у озбиљном проблему. Хајде што му је душа растављена од тела, дешава се. Добро, и нервни систем ту и тамо одлута, али овде ни тело није интегрисано. Ноге су тамо, али ово изнад је, изгледа, некако располућено и подељено између Тоскане и ове наше сељане. Е сад, каже располућени смуђ Смуђа да му је све овдашње надохват, “осим сарме”, па је могуће да златне руке саме ка сарми лете. Или макар једна.
И шта тако располућен, на Н1, Данас и Утисак ослоњен а на сарму периферним цртачким видом устремљен смуђ Смуђа види и “са неверицом доживљава”? Види земљу своју, Србију милу, која је “Елдорадо за белосветске лупеже и Дивљи запад где је лепо васпитање срамота”!
Ето, то види, а она једна рука, која не јуриша на сарму звану жеља, сама креће да шара по папиру. А папир, зна то и смуђ Смуђа, трпи све. Па и то да као главни јунак нашег препорода, српска нада и последња снага, из њега изрони главом, али на жалост не и својом бурлескном брадом, Горан Леви Марковић (ГЛМ у наставку) лично!
А како се појављује ГЛМ, та невина жртва оних белосветских лупежа који су одавде протерали лепо васпитање, е то је спектакл. А појављује се чак два пута, на две “карикатуре”. Најпре на улазу у салун и то на магарцу. А магарац је ко? Па Емир Кустурица лично! Зајахао ГЛМ па не силази, него мамуза и на свом укроћеном магарцу и у салун улази. Мушки, нема шта, Клинт Иствуд би му се до земље поклонио.
Сцена друга, а мисао прва. Мада задња, али небитно. Тајна вечера, ново издање. И сам би Леонардо позавидео смуђу Смуђи на креативности. На упражњеном Христовом месту он – ГЛМ лично. Испред њега његови филмови. Око њега, угледни филмски ствараоци и још понеки. Испод њега, под столом, са некаквом књижурином и згужваном гомилом пара, отетом од народа ваљда, режећи и севајући злобним очима, провирује ко – па Емир Кустурица лично!
И то је то. Смуђ Смуђа је у потпуности оправдао смуђовску репутацију и преко ноћи постао херој “Друге Србије”, круга двојке и пар околних сеоца. Није мало, нема шта. А зашто је за свог јунака, поред тако импозантне гомиле сродних безвезњака, изабрао баш ГЛМ-а, то само смуђ Смуђа зна. Могуће да га је на то навео осећај да су браћа по наградама за њихова величанствена дела. Јер, смуђ Смуђа добио чича Глишу или како већ беше, а и ГЛМ добацио за своје филмиће, нема шта, награђиван је чак у Врњачкој бањи.
А можда је само она стара, познаваоцима прилика добро знана, да је мушка љубав ипак најјача, чак и она платонска. Јер ево, смуђ Смуђа је, очито, опчињен ГЛМ-ом, том спектакуларном “Краљицом тијела”, како некад рече Петар Божовић. А у краљевском тијелу краљевски је и дух, аналогија нужно прати анатомију. А таквом духу, располућени смуђ Смуђа не може да одоли. Зато га и шара оном једном руком која не јуриша на сарму.
А што му је крив професор Кустурица, то је већ дубља тајна, у коју се тешко проникнути може. Оно, јесте да није тако згодан као ГЛМ, па му ни дух не добацује до тих смуђовских мутљака. А ни филмови му нису нешто. А и те наградице што је добио, пар палмица у Јагодини или где се то већ додељује и ти лавићи и медведићи, ништа битно, али опет, чудно је мало што се смуђ Смуђа баш на њега толико острвио.
Али добро, тако је како је. А и рече Балашевић, нека се његовим речима заврши оно што је његовим и почело – “Ко живот води у мутној води мора све трикове добро да зна”. И биће да смуђ Смуђа зна. А да је блуз и да је тужно – тужно је.
