Ст.

Добро је. У ствари, сјајно је! Преживели смо и Милана Ст. Протића – Прву звезду Друге србије Трећег позива. А то је већ нешто. 

Јер, преживети реторичке бравуре које долазе из специфичне менталне визуре тако величанствене фигуре овог Мега, ма каква Мега, Мета интелектуалца, демохрошћанина другосрбијанца, ван сваке сумње зналца, правника, историчара, политичара, градоначелника, амбасадора, књижевника, беседника и Коштуничиног, па Брат Вељиног, па Батићевог, па…па… па Дубравкино – Латинкиног следбеника, чији се ударни талас по интензитету и домету пореди једино са нуклеарним, заиста је спектакуларан подухват.

Оно, није да је Vox Ст. баш Vox Dei, оно кад није није, нема ту шта да се крије. Али обратите пажњу, јер моћни зрак којим нас је Ст. најпре скенирао, а потом заувек обележио, озрачио и опчинио, долази из највеће дубине. А дубина је, по оперативној дефиницији Хелсиншког одбора за људска права, ни мање ни више, простор непојмљиве празнине, који се спушта у краљевство тмине, негде у само дно огромне шупљине. Ето, одатле проговара велики Ст. Како знамо? Па сам нас о томе обавештава, на почетку своје беседе, сведочећи своју муку која га је привела невиђеном науку.

“По мом ДУБОКОМ уверењу Србији је потребан старатељ”, прво је што сазнајемо од великог беседника. Јер, да није толико ДУБОКО, Ст. нас не би ни оптерећивао својим уверењем. Једноставно, он је један фин и увиђајан тип, и оглашава се само када импулс долази из највеће дубине, односно са самог дна непојмљиве шупљине. Јер, пазите, “ми смо показали да не умемо, не можемо, нећемо да се уредимо сами. Променили смо толико власти и режима и опет смо неурађен… неуређени, хаотични, полудивљи, примитивни, насилни…”

Оно, није да нисмо неурађени. Мало мало па се покажемо свету у најгорем светлу. Или полиција претуче и усмрти неког црнца на сред улице, као да црни животи нису важни, или започнемо неки рат на 10.000 километара од куће и на домороцима испробамо све могуће наоружање, или неким несрећницима уведемо санкције да виде како пролазе они који нам се супротставе, или дигнемо у ваздух неки гасовод јер не може свако да продаје гас само зато што га има и што други хоће од њега да га купе, или неке мученике нахушкамо да гину за нас, или свргнемо неки режим који нам није по вољи, или, у крајњој линији, кад не знамо шта ћемо у свом полудивљаштву, примитивизму и насилништву, покрадемо изборе код куће. Шта фали, није ни то лоше. Ето, стварно смо такви каквима нас Ст. описује. ДУБОКО уверени Ст. Наставак.

“Дакле, нама треба старатељ, и то нам треба цивилизовани старатељ. Нас треба ставити, нажалост, нажалост, под појачани старатељски надзор, као беспризорну децу. Ми смо поред тога још и инфантилни као народ. Ми оћемо све и оћемо одма. Оћемо и добар живот и Косово. Оћемо и Русе и немачке аутомобиле. Као мала деца.”

Ето, “оћемо” па “оћемо”, ма свашта “оћемо”. Ко беспризорна деца, што је исто што и инфантилан народ – “оћемо”. И добар живот и Косово “оћемо”. Па много бре “оћемо”. Који смо ми лудаци и дивљаци. Па замислите да Шпанци “оће” и добар живот и Каталонију. И Баскију преко. Па има ли тога на свету ко им не би рекао “ало, Шпанци, полудивљаци, много бре оћете”. А тек ово што оћемо и Русе и немачке аутомобиле! Па то је стварно за појачани старатељски надзор. “Оћете и да слушате Чајковског и да возите мерцедес!? И да читате Достојевског и да перете веш у Бошовој машини!? Па ви нисте нормални. Е нећете да оћете!”

Нема шта, потпуно је у праву Ст. када проговори из дубине сопствене шупљине. Јер, зна он да је старатељство у политичком смислу у ствари протекторат, и да је он увек делотворан и оплемењујући. Ево, БиХ је протекторат већ скоро 30 година, и погледајте како су процветали, пуна поља љиљана, почели и на грбовима и заставама да ничу. Да не причамо о Косову*, оном које “оћемо па оћемо”, тој демократској, уређеној земљи, далеко од сваког дивљаштва, примитивизма, хаотичности, насиља. И не само да су уређени, погледајте и како су урађени, па то је за пример.

Има тих примера цивилизованог старатељства још, зна то Ст, ипак је он помало и историчар. Зна он, на пример, за “Опијумске ратове” које су средином деветнаестог века Британци водили против Кине, зато што им ови нису дозволили да продају опијум у њиховој земљи и дали им друге трговачке привилегије, па их цивилизатори ставили под неку врсту старатељства и узгред преузели бригу о Хонг Конгу на 150 година. Има тога још, и увек је то било сјајно за оне који су стављани под “цивилизовано старатељство”. Зна то Ст. одлично.

Е кад је већ тако и кад нам је велики Ст. све лепо објаснио, а ми преживели суочавање са бруталношћу реалности, “оћемо” цивилизованог старатеља за Србију! “Оћемо” и то “одма”! “Одма” бре! “Нажалост, нажалост”….

Подели

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on linkedin
Share on skype
Share on print
Share on email

Ст.

Добро је. У ствари, сјајно је! Преживели смо и Милана Ст. Протића – Прву звезду

Опширније »