Од објављивања првих резултата избора одржаних 3. априла, једна од најексплоатисанијих тема у српском политичком етру је велики успон деснице. За овакав тон у добром делу заслужни су лидери десничарских странака, који су у постизборној еуфорији врло гласно и славодобитно говорили о великом повратку деснице на политичку мапу Србије.
Ипак, за наметање тезе о успону деснице као доминантном утиску и исходишту одржаних избора, несумњиво су знатно заслужнији локални гласноговорници глобалистичких, прозападних и колонијалистичких елита, оличених у делу медија (Н1, Нова С, Данас, Блиц, НИН), левичарским невладиним организација и про ЕУ и НАТО аналитичарима, које је резултат десних странака и покрета прилично узнемирио. Више и изнад свега заслужна за стварање утиска о великом повратку деснице је, међутим, сама компрадорска власт, предвођена марионетом западних сила Александром Вучићем, којој овакво ишчитавања изборних резултата највише иде у корист.
Сами резултати избора не говоре уверљиво у прилог тези о успону деснице. Напротив. Све листе на којима се налазе странке и покрети које су у јавности перципиране као десне освојиле су тек нешто преко 17% гласова, што је прилично скроман резултат, и тек за нијансу бољи од домашаја из 2016. године, када је резултат деснице био око 15%. Ово је, иначе, неупоредиво лошије од резултата десно орјентисаних странака до 2012. године, који су освајале и до 50% подршке у бирачком телу.
Због чега је онда “успон деснице” у тој мери обележио постизборни период?
Турбулентна дешавања на планетарном нивоу, која постају обележје епохе, доводе до све оштрије поларизације на лево и десно крило политичког спектра готово свуда у свету. Централна тема поделе је однос према глобалистичким елитама с једне и идентитетским питањима с друге стране. Када се на све то наслони хронична агресивност САД и њене војне НАТО машине која је довела до посредничког рата у Украјини, подела се додатно заоштрава. Питање одбране националног суверенитета и историјског и културног наслеђа на Косову и Метохији, као и виталних националних интереса у Републици Српској, додатно потцртавају линију разграничења у српском друштву и домаћој политичкој јавности.
Опис из претходног пасуса представља битно поједностављену верзију политичке и друштвене стварности и не обухвата бројне важне поделементе који, због дужине и природе текста, овог пута неће бити обухваћени. Питања економског суверенитета, односа према природним ресурсима и животној средини, популациона политика, право на абортус, права ЛГБТ особа, геј бракови, култура отказивања, слобода избора везана за вакцинацију против ковида, само се неке од тема из овог корпуса које заслужују посебан простор и детаљнију анализу.
Али да се вратимо централном питању текста, а то је због чега је процентуално незнатан раст деснице довео до бучне приче о њеном великом успону. Као што је већ наведено, томе је делимично кумовала славодобитничка реторика лидера десних странака и покрета. Она је разумљива ако се узме у обзир околност да је једна странка деснице, Заветници, први пут ушла у парламент, друга, Двери, се након прилично бесмисленог бојкота претходних избора у њега вратила, а трећа, ДСС, дошла до резултата изнад прогноза и очекивања. Осим давања одушка приличном задовољству изборним резултатима, ове су странке, оваквим тријумфализмом, покушале да додатно скрену пажњу дела јавности, улазећи на тај начин одмах након завршетка ових у кампању за нове изборе који се могу очекивати веома брзо, вероватно у року од 18 месеци.
Левичарску јавност, ослоњену на ЕУ доктрину, логистику и фондове, и овако мали раст деснице је прилично узнемирио. С једне стране, узнемиреност домаћих левичара и оних који се трагајући за било каквим идентитетом у тај кош самосврставају, потпуно је усклађена са њиховим светоназором оличеном у глобалистичкој агенди која је њихово вјерују, у које неки од њих и стварно верују. С друге стране, ово је идеална прилика да се читава јата аналитичара, НВО активиста и политичара у мање више неуспешном покушају, сви од реда прикопчани на ЕУ и фондове западних амбасада, још једном препоруче послодавцима, за које су уверени да неће шкртарити на сузбијању српске деснице, тог природног преносиоца “малигног руског утицаја”. Галама, вриштање и пиштање традиционални су алати овог дела јавности у Србији.
На крају, долазимо до самог врха власти и њеног шефа, Александра Вучића, као промотера приче о успону српске деснице. С једне стране, изгледа као сасвим логично да актуелном режиму одговара контролисано јачање деснице. Несумњиво је да је, са њиховог становишта, боље имати десну Србију у парламенту него на улици. То је, природно, један од ваљаних начина за пацификацију национално опредељених странака и њихових лидера. Уз то, несумњиво је, а ускоро ће се и показати као огољена реалност, да су неки од њих веома спремни на сваку врсту сарадње са режимом.
Међутим, за пласирање лајт мотива о успону српске деснице, са становишта власти и њеног шефа, далеко већи потенцијал има околност да се овим “аргументом” може, релативно успешно, користити пред својим западним партнерима, прецизније налогодавцима. Како се власт непрекидно, а тренутно најочигледније, налази између тешког ЕУНАТО чекића, односно маља и руског наковња, “успон деснице” је, верују, спасоносни механизам за одржање на власти и смањивање притиска који долази са западне стране. Ово тим више што сврставање на страну запада и политике санкција према Русији, којој би се власт веома радо приклонила, подразумева и конфронтирање са огромном већином грађана Србије, од којих су многи и њихови тренутни гласачи. А то би, свакако, ваљало избећи.
И сада, за крај, нешто веома важно. Да, истина је да је прича о успону српске деснице, када су у питању десничарске политичке странке и покрети, у значајној мери предимензионирана. Неки од важних мотива наведени су у претходном делу текста. Међутим, потенцијал десне Србије у самом бирачком телу је неупоредиво већи од резултата странака које су перципиране као десне. Убедљиво већинско опредељење за Косово и Метохију у саставу Србије, снажна подршка Русији у актуелном украјинском конфликту и никада мања подршка за улазак у ЕУ, неки су од значајних показатеља који то потврђују. Уз то, ћутећа десница је знатно већа од оне која тренутно говори. Уз боље, компетентније и мање ригидно вођство, прави успон деснице је веома, веома реална слика блиске политичке будућности Србије.
Изгледа да ипак, уз све манипулације и бројне себично мотивисане интерпретације на тему успона српске деснице, неко одлично зна “шта то шапуће ветар”.
