На чувеној фотографији насталој 1936. године у Хамбургу, поред стотина руку подигнутих у поздрав немачком фиреру, руке једног од присутних остале су прекрштене. Човек који је овим чином постао симбол пркоса, побуне и поноса био је Аугуст Ландмесер.
Аугуст је, кажу историјски извори, био узоран нациста чије је напредовање у злочиначкој хијерархији зауставила изненадна љубав са Ирмом Еклер. Њен, а самим тим и његов грех, чију ће цену неколико година касније платити животима, био је што је Ирма била Јеврејка.
Неко би можда рекао да им је пресудила љубав. Пресуду су, међутим, и изрекли и извршили нацистички зликовци, који нису опраштали одступање од њихових болесних закона и правила. Ипак, и забрањена љубав, и Аугустов одважни гест и фотографија као ванвременски сведок људскости и храбрости, надживели су законописце, послушнике и убице.
Данас, 2022, када цела Европа покорно исказује оданост свом једином господару, империји на заласку која је цео континент претворила у свог понизног и жалосног вазала, Србија, уз све притиске, уцене и пристајања на оно што се, изгледа, не може избећи, и даље стоји усправно.
Можда ће Србија као држава у неком тренутку и поклекнути и постати део колективне хистерије и болесне капмање против Русије, братске државе која у Украјини не брани само своју националну безбедност већ и право на постојање. Сасвим је могуће да српска власт, посебно ако украјинска криза потраје, неће пронаћи снаге и начина да се одупре америчком насиљу. Или то, из неког разлога, више неће хтети.
Српски народ свакако хоће. Као и данас, док цела Европа, односно она тужна сенка која је од ње остала, лицемерно, лажљиво и хорски хистерише, режи, прогања и забрањује све што је руско, од Достојевског и Чајковског до нафте и гаса, које им њихове рекеташке газде већ љубазно нуде по вишеструко већим ценама, српски народ, попут Аугуста Ландмесера некада, стоји са достојанствено прекрштеним рукама на грудима.
Нити салутира Америци чији је, изгледа, највећи проблем то што више нема ексклузивно право на вођење ратова, бомбардовања и смене режима, нити постаје део свеевропске омразе против Руса, за коју зна да би само показала да смо слаби, јадни и никакви попут осталих мрзитеља, нити ликује над трагедијом у коју су украјинске вође увеле свој народ, претворивши га у НАТО пешадију у истуривши у прве борбене редове против Русије.
Српски народ зна да је хистерија увек одраз слабости и немоћи. И исто тако зна да његови, као и непријатељи украјинског и руског народа, не седе у Москви, него у Бриселу и Вашингтону. Српски се народ моли за што скорији престанак словенског и православног братоубијања, знајући да Русија не сме да одступи док не оствари своје праведне ратне циљеве.
Јер ако одступи, на њу ће се устремити сва она, како је говорио Достојевски, који је и данас од запада прогнан и проказан само због тога што је Рус и што је бесмртан, “животињска бескрајна мржња према Русији, већ органска”. А исти ће зли дуси, и о истом трошку, доћи и по нас. Због тога, и не само због тога, српски је народ и за и уз Русију!
