Србија је земља недовршених институција и крњег парламентаризма. Тридесет две године вишепартизма и двадесет две од свргавања Слободана Милошевића нису искоришћене да се ствари у делу који се односи на демократизацију друштва и оснаживање институција значајно помере са мртве тачке.
Период вишестраначја у Србији обележен је доминацијом снажних политичких лидера и неравнотежом на штету законодавне и извршне власти. Уз кратке периоде дисконтинуитета, снага и утицај најмоћније политичке фигуре у земљи је наткриљивала и владу и парламент, који су претворени у сервис за спровођење политичке воље једног човека и његовог најближег окружења.
Номинално, у Србији постоји систем поделе власти на законодавну, извршну и судску. Овлашћења председника републике су, и поред тога што га грађани бирају непосредно, релативно мала, ограничена и у одређеној мери симболична и протоколарна. У пракси какву су креирали у периоду своје власти доминантни политички лидери, пре свих Слободан Милошевић, Борис Тадић и данас Александар Вучић, ствари изгледају битно другачије.
Они, доминантни политички лидери, без обзира на јасно дефинисане уставне и законске надлежности, постају центар одлучивања и комплетног политичког живота у земљи. Са њиховом вољом и одлукама уподобљава се не само рад владе, већ и активности самог парламента. На овај начин, који подразумева и значајан степен узурпације овлашћења, креира се неравнотежа којом се, суштински, у корист једног човека суспендују или значајно ограничавају најзначајније државне институције.
Оваква пракса веома лоше утиче на друштво и нарушава поверење грађана у државу и њен углед и ауторитет. Поставља се сасвим огољено питање због чега би било ко поштовао законе и институције уколико то не чине највиши изабрани представници власти. Или, ако се тако грубо гази принцип да је влада одговорна парламенту, а не председнику, због чега било чија одговорности не би била релативизована и дислоцирана.
Узроци за овакво стање ствари могу се тражити и налазити на разним странама, од менталитета и разумевања политике и лидерства, политичке традиције, турбулентности дешавања која су обележила период обновљеног вишестраначја, специфичној политичкој култури, склоности ка градњи култа личности, криминалним и коруптивним мотивима креатора оваквог система и односа снага. Има тога још.
Председнички систем, као уставно – политички начин организације власти, сасвим је легитиман и не мало присутан у демократском свету. Држава која је по много чему када су демократски домашаји у питању, уз све присутне мањкавости, још увек најуспешнија на свету – Сједињене Америчке Државе, колевка је овог модела организације власти.
Овај систем, који се, као и парламентарни, заснива на принципу поделе власти на законодавну, извршну и судску, карактерише околност да је председник државе уједно и шеф извршне власти у пуном капацитету. Једноставије речено, у овом систему председник државе је уједно и премијер. Законодавна власт припада парламенту, судска, наравно судовима опште и посебне надлежности, а питање ингеренција председника и његовог кабинета, начина избора и разлога и процедуре за престанак функције регулишу се Уставом и одговарајућим законима.
Када је већ тако, поставља се питање због чега и Србија не би увела председнички систем и на неки начин уподобила правни оквир стварности. Ово нарочито због тога што на овај начин не бисмо измишљали топлу воду, већ уз неопходна прилагођавања применили модел који се већ показао као функционалан.
Јасно је да ће бити пуно оних који се из различитих разлога противе овом предлогу. Неки из сентимента према нашој правно – политичкој традицији која не баштини ово решење. Неки због бојазни да би овај систем и формално озаконио високу концентрацију власти и моћи у једном лицу. Неки, опет, због у друштву дубоко укорењеног отпора према било каквим променама, посебно оним радикалним. Сви ови разлози су, наравно, легитимни, и могу се бранити прилично чврстим и убедљивим аргументима. Ипак, постоји и неколико веома добрих разлога у прилог увођењу председничког система.
Први важан разлог је тај што председнички систем доводи до веће ефикасности у одлучивању и спровођењу одлука. Извршна власт није, као сада, подељана на две институције, већ постоји једно место на коме се доносе све одлуке за које је ова грана власти надлежна. То је, само по себи, важна претпоставка за ефикасније одлучивање и бржу реализацију конкретних одлука. Ово је веома значајно са становишта функционалности институција и скраћивања сувишних процедура, што оних законима прописаних, што оних које су део наше политичке праксе.
Други битан аргумент у прилог увођењу председничког система у Србији је тај што је овај модел организације власти ближи нашем менталитету и разумевању политике и политичког лидерства. Срби као народ су, ван сваке сумње, у значајној већини наклоњени јаким лидерима. Тако је било кроз историју, давнију и скорију, тако је и данас. Овај део политичке традиције, као и доминантни образац политичке културе, иду у прилог идеји о увођењу председничког система. Уз ризике које оваква склоност носи, важно је напоменути да се уз добро и чврсто организован систем контроле власти, како законодавне, извршне и судске међусобно, тако и кроз независне институције и грађански надзор, могуће опасности по друштво и државу могу предупредити и у највећој мери отклонити.
Трећи значајан разлог који иде у прилог идеји о увођењу председничког система лежи у принципу да тамо где је стварна власт, а она фактички јесте у рукама председника државе, треба да буде и пуна одговорност. На овај начин, отклања се дилема на коме је одговорност за донесене одлуке. Она је јасно адресирана и нема простора за манипулације, заклањање и замагљивање истине. Шеф државе одговоран је не само за своје одлуке, већ због чињенице да је сам саставио тим који предводи, и за одлуке својих најближих сарадника. Ово, наравно, не искључује, већ укључује и њихову одговорност у пуном обиму, али се све одиграва у оквиру једне институције и исте политичке адресе.
Због свега наведеног, у своје име, и испред покрета Усправна Србија који у овом тренутку предводим, пред српску политичку јавност и грађане Србије износим предлог за измену система организације власти који би довео до увођења чистог председничког система, и то како на националном, тако, у примереној форми, и на локалном нивоу. Нека тамо, где је настањена ефективна власт, њен сустанар буде и потпуно јасно адресирана одговорност у пуном капацитету.
