Због чега мајмуни не управљају зоолошким вртом?

Одговарајући на питање шта мисли о радничком самоуправљању, један амерички научник који је средином осамдесетих боравио у Београду и истраживао овај социјални експеримент, изјавио је да је то занимљив феномен, али да он лично никада не би дозволио мајмунима да управљају зоолошким вртом.

Видео сам и чуо ово у Београдској хроници, у пролазу кроз дневну собу у којој је телевизор готово непрекидно био укључен. Био сам при крају основне или на самом почетку средње школе, не памтим тачно. Али оно што непогрешиво памтим је изјава тог радозналог, духовитог и циничног Американца која је, претпостављам, отишла у програм само због тога што је емисија емитoвана уживо а преводилац се у тренутку није снашао и дао јој неку политички коректну форму. Памтим и запрепашћен израз лица Банета Вукашиновића, легендарног водитеља ове емисије.

У сваком случају, реч је пала и што се мене тиче, остала. Била је ефектна, бомбастична, права америчка. Када одрасташ на америчким филмовима, овакве формулације ти се савршено уклапају у изјаве митских јунака и изгледају као да их изговара млади Џон Вејн у “Поштанској кочији” или зрели Клинт Иствуд у “Прљавом Харију”.

Након много година од када је изговорена, ова реченица, која је све време била ту, почела је први пут гласно да ми одзвања поводом промена Устава Србије у области правосуђа. Вероватни разлог тако гласном одјеку давно изговорених речи крије се у околности да поред бројних мана које предолзи о којима ћемо се у недељу изјашњавати садрже, увођење самоуправљања у наше разорено правосуђе представља апсурд на којем би креаторима позавидели чак и Бекет и Јонеско (или Јонеску).

Јер, дати и најбољим и најчаснијим судијама право да бирају будуће судије, председнике судова и у потпуности аутономно уређују стање у за здравље друштва вероватно најзначајнијој грани власти, огроман је ризик. А омогућити то онима који су пропустили све прилике да покажу самопоштовање, интегритет и отпорност и на најмањи притисак извршне власти, онима који су се ћутањем претворили у савршене асистенте корумпираних политичара који су од грађана ове земље отели милијарде евра, онима који су кључно допринели руинирању и девастирању не само правосуђа већ и комплетног друштва, више је од бесмисла.

Уз то, није ни најмање нелогично запитати се хоће ли овај пример, последично, отворити простор и идејама да посланици сами бирају посланике а министри министре? Зашто не би, када су се ту већ затекли, знају посао и имају искуство? Или да, рецимо, како је то луцидно приметио један мој пријатељ, затвореници сами одлучују о томе ко ће добити условни отпуст? Јер, ко боље од њих самих зна како се ко у затвору влада?

Биће да је за мене незаборавни Американац ипак био у праву. Зато зоолошки врт и има управника, чуваре и све оне посвећене људе који брину о његовим становницима. И зато, али наравно, не само зато, треба рећи не предложеним променама Устава.

И још само напомена за крај. Нема никакве сумње да судије и тужиоци нису мајмуни. Нису то, јасно је, били ни наши радници самоуправљачи. Овде је само реч о принципу који, свиђало се то неком или не, важи без изузетка. Дакле, нема разлога да се због ове из архиве сећања извучене метафоре једног симпатичног Американца било ко осети ни изненађеним ни увређеним. Нарочито не они који узоре траже и у америчком правосуђу које, иначе, благе везе нема са предложеним променама нашег Устава.

Подели

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on linkedin
Share on skype
Share on print
Share on email

Ст.

Добро је. У ствари, сјајно је! Преживели смо и Милана Ст. Протића – Прву звезду

Опширније »