Од мачке до јахте, од Достојевског до Марије Захарове, ништа што је руско не може више да промоли нос на запад. Над Русијом је небо запада затворено, не прима јој плача ни молитве, руска суза нема родитеља. Ех, каква штета. Каква невоља за Русе и Русију.
Русија, предвођена Путином, заиста много губи због рата у Украјини. Као да им је мало што су себе још раније лишили привилегија геј идеологије и свих изопачености и наказности које она са собом носи, сада су уз то остали и без Кока коле и Мека. Од чега ће тај народ да се гоји, тови и изобличава, мистерија је права.
Има тога, наравно, још. И све је, као и ово већ написано, много пута поменуто у претходних пар месеци. Новост су, осим ако сам нешто пропустио, санкције на јахте. Како јахта може бити под санкцијама, то никако, уз озбиљан труд, не успевам да докучим. Мада, ако може под санкције мачка, што не би могла и јахта. Јер, и једно и друго је нека врста љубимца, тако некако.
Али хајде да видимо шта је за то време на западу ново, шта се тамо дешава. Осим што су увели свакојаке санкције Русији, које се развлаче као латино сапуница у сто епизода, и које све редом више мање промашују зацртану мету, ушли су у страховиту и никад виђену хистерију. Режање, цвиљење и брундање је углавном хорско, са не тако бројним али све упадљивијим дисонанцама, и у потпуности тематски фокусирано на све оно што они иначе радо раде, а сада су изгледа очајни што им је Русија пред њиховим очима украла шоу. Једина битна разлика је та што они то раде искључиво због отимачине и пљачке, где год им се прохте, а Русија на прагу сопствене куће, у намери да сачува голи живот.
Пошто нема озбиљног холивудског остварења без величанственог јунака, главна улога у овом жанровском хибриду, који лелуја од већ поменуте латино сапунице, преко бепродукцијског трилера до лоше режираног ратног спектакла са драмским украсима, додељена је глумцу од заната, којег је зла судбина претворила у прву звезду рата.
И ето Володимира Зеленског, краља лоше комедије, на попришту тешке трагедије. Хајде што се судбина поиграла и од трећеразредног глумца направила председника скоро па педесетомилионске државе, него се сада и запад, са свим својим пропагандним алатима, потрудио да од кловна направи сопственог идола.
Володимир је звезда од Давоса до Кана, од Њујорка до Јапана. Обраћа се националним парламентима западног света чешће него сопственој жени, у европски се укључује кад год то пожели. Тражи, прекорева, захтева, држи моралне лекције и дели геостратешка упутства за једнократну употребу. Али, сами су бирали, па им, сходно томе, то и припада.
И ето, у том свом готово кокаинском надахнућу и прегнућу, Володимир гази све пред собом. А кад човеку све иде као подмазано, деси се понекад и да се заборави. Не осмотри добро распоред играча, па се, уместо да спусти лопту на земљу, залети на најачег. И хајде кад се залети на једног, као што се добри Володимир залетео на злог Владимира, то се понекад и преживи. Али кад се залети на двојицу одједном, а тај други држи његову страну, али на свој начин, који овај није у стању да разуме, е онда баш не ваља. И онда се, по правилу, ствари оголе до краја.
А други је, ни мање ни више, него Хенри Кисинџер, вероватно најзначајнији западни дипломата и геостратег 20. века. И најбољи западни познавалац Владимира Путина, са којим се лично сусрео двадесетак пута. Онај исти који је 2016. године у једном интервјуу датом Џефрију Голдбергу за магазин Атлантик изјавио „да би се разумео Путин, мора се читати Достојевски, а не Мain Кampf“. Човек чије су име и презиме и дипломатија синоними пуних шездесет година уназад. Неко ко вероватно најбоље од свих људи на западу познаје Русију, њену историју, психологију и издржљивост њених људи, њену империјалну прошлост и империјалне аспирације, снагу и слабости ове огромне земље.
И када Хенри Кисинџер, обраћајући се стварним и видљивим владарима света окупљеним у Давосу, на том спектакуларном сајму деструкције и деконструкције света, каже да Украјина треба да се одрекне дела територије у корист Русије и уђе у зону неутралности, наш јунак, неустрашиви Володимир, побесни и крене да оштро критикује Кисинџера.
Без упуштања у детаље, који за ову причу нису битни, цела се ствар своди на следеће. Трећеразредни глумац у погрешној улози жестоко, уз прећутну сагласност сценариста и режисера, и свеопште ћутање западног света, критикује и држи моралне лекције једном од највећих дипломата и геостратега 20. века, враћајући га у прошлост и помињући му Минхенски споразум, који је, иначе, дело његових тренутних савезника. Ништа су 99 година живота, искуство у обавештајним пословима, 60 година дипломатског стажа, енциклопедијско знање, рационалност и добре намере с једне, у односу на моћног Володимира с друге стране. И хајде што се Володимир већ, у очима свих макар мало озбиљнијих посматрача са стране, изборио за место краља лоше комедије па му се може све, то и није тако битно. Много је важније да је ово сјајна слика савременог света, односно његовог западног крила, која нам каже следеће: и есенцијална глупост која, као и лава, куља сама, има огромну предност у односу на оно чега је у том свету толико мало да готово и нестаје – истинску величину и вредност.
Али добро, нису мали, тако су хтели сами. Цену избора сада, плаћаће у деценијама које долазе, и она ће бити озбиљна. Шта ће тачно бити видећемо, али је једно већ сада сасвим извесно. Недостајаће нам Володимир кадa све ово прође. Јер, тешко је наћи доброг кловна и за дечији рођендан, а камо ли за ове планетарне спектаклe.
