Ствари, у најкраћем, стоје овако. Уколико пристанемо да будемо оно што нисмо, и урадимо оно што никад не бисмо, моћни запад ће нам дозволити да постанемо оно што они хоће и помоћи да отпутујемо тамо где огромна већина нас неће.
То ће, по свему што знамо, бити суштина садржаја кофера који у Београд доноси немачки канцелар Олаф Шолц. У њему ће, прича се, поред захтева за увођење санкција Русији, бити и инсистирање на дистанцирању од “сецесионисте” Додика и Републике Српске, прекиду војне сарадње са Русијом и Кином, затварању руског хуманитарног центра у Нишу, и наравно, више од свега, признању косовске независности.
Уколико испунимо све канцеларове захтеве, европска перспектива Србије, шта год то значило, остаје отворена. Уз логичан додатни услов да небо за летове српског авиопревозника у правцу Русије убудуће буде затворено.
Уколико, ипак, не прихватимо великодушну понуду да се укачимо у последњи вагон воза који нас води пут цивилизације, канцелар би могао наговестити да ће се некооперативност Србије, пре свега у делу који се односи на увођење санкција Русији, лоше одразити на судбину немачких инвестиција у нашој земљи. Немачка је највећи српски спољнотрговински партнер и највећи страни инвеститор код нас, па ако не урадимо домаћи задатак како ваља, немачке фирме би могле да се спакују и оду негде другде, што да не.
Ово би, иако ће зазвучати парадоксално, могла бити и најбоља вест која нам долази од канцелара Шолца. Јер, ако нема немачких инвестиција, онда нема ни суманутих субвенција које наша држава дели шаком и капом, а које се крећу од давно превазиђених 10 до потпуно апсурдних 145 хиљада евра, колико је по запошљеном раднику добио немачки Хенкел. И има, у блиској перспективи, окретања и озбиљне подршке државе домаћем предузетнику, привреднику и пољопривреднику.
Поред тога, наговештај притиска на Србију претњом одласка немачких инвеститора одлична је вест још из једног разлога. Овим потпуно падају маске са западњачког мита о слободном тржишту који нам се подваљује последњих 20 година. Ако је економија у ЕУ, односно приватни бизнис, лишен политичког туторства, шта се Шолц и немачка влада питају о томе где ће немачке фирме да инвестирају? Инвестираће тамо где оне пронађу пословни интерес. А ако слободе у одлучивању пословних субјеката нема ни у највећој земљи Европске уније, ако тржиште ни код њих није слободно већ политички детерминисано, шта ми уопште тамо тражимо? То имамо и без њих и о том начину пословања знамо сасвим довољно.
Није овде крај добрим вестима. Нема сумње да канцелар Шолц неће одолети да, идући трагом извештаја Европске комисије, Србији очита лекцију због “неадекватног” извештавања медија о украјинској кризи. На удару ће бити провладини медији због “ширења дезинформација о руској агресији на Украјину”, те ће због тога канцелар, кажу обавештени, позвати власт да предузме одлучне кораке у борби против “лажних вести”.
Биће то још једна занимљива и отрежњујућа лекција која стиже са запада. Јер, шта је нормалније у демократском свету од цензуре медија и опструкције протока информација? Није ваљда слобода медија и неометан проток информација? Ма дајте.
Лепо је све ово, нема шта. Јер, све што нам доноси канцелар Шолц помоћи ће нам да будемо још одлучнији и чвршћи у нашим ставовима. А они су сасвим јасни. Не увођењу санкција Русији. Не притиску на Републику Српску. Не признању лажне државе Косово. Не прекиду сарадње са осведоченим пријатељима. Не ултиматумима који долазе из Европске уније. Не лицемерју и моралном идиотизму западног света.
Ништа лакше него на све захтеве и ултиматуме канцелара Шолца одговорити једним великим не. Коштаће нас то, наравно, али ни приближно онолико колико мисле они који су, да парафразирам Данилевског, дозволили да им се ум замагли бесмисленим европејским бунцањима.
Због тога, дочекајмо са радошћу канцелара Шолца, доброг војника западног света. Он ће нам, боље него ико други, помоћи да сагледамо ствари у свој њиховој очигледности и сачувамо себе од нас самих, наших страхова, недоумица и колебања.
