Кокане, напиј се

Лоша ова 2022. година за Кокана Младеновића, лоша да не може бити гора.

Као да је мало што су га почетком године у суботичкој сачекуши заскочиле српске заставе, и то не било које, него баш оне “вулгарне” које стварају “омладину која чува графите Ратка Младића”, а ево, ни пола године није прошло, није се човек честитито ни прибрао ни повратио дах, кад оно – Новак. Ђоковић Новак.

Тешко се речима може описати бол који је Кокановој души напаћеној нанео Новак. Со на живу рану јесте фраза, али она можда најближе описује и сагрешење Новаково и страдање Коканово.

А јесте зликовац Новак, ту дилеме нема. У години коју је требало да обележи његов слом и бродолом, он не питајући ни Кокана ни Велику мастер бустер ложу Друге Србије освоји Вимблдон. А онда пехар у руке и правац Београд, да са својима на балкону прослави титулу.

Мислим, добро, није се он ни попео на тај балкон да прослави, него да “ваљда лечи неке своје комплексе”, како је то луцидно приметио Кокан.

Јер, лепо каже Коканов колега Оливер Фрљић, “нација је последњи азил за неуспешне људе. Када ништа нисте направили, онда сте Србин, Хрват, Бошњак, Македонац или шта већ не“. А Новак, реално, ништа и није направио. Једино што је седми пут освојио тај Вимблдон, што и није нешто посебно. Јер, и Кокан да се мало затегне и притренира, шта, и он би, што не би!?

Него, није Кокана толико озлоједило то што се толика галама подигло око те вимблдонске титуле. Није да он баш и не цени Вимблдон. Оно, јесте, много више га цени када га освоји Федерер, мада није тај турнир лош, ако ништа друго међународни је, није нека србисвиисвудска ујдурма, има све то неку тежину. Али није овде толико проблем Вимблдон, него сам дан Новакове прославе, то је оно најгоре.

Јер, славити титулу 11. јула, само дан након освајања Вимблдона, док у Сребреницу пристижу нови прилози за измишљену историју српског геноцида на нивоу месне заједнице у виду још 50 нових жртава онога што се догодило пре 27 година, заиста је срамотно.

И Кокана срамота, жив у земљу пропада а земља га неће. Па би да викне, крикне, урликне, да га цео свет и овај јад од Србије чују. Јер, “никад више великих Срба и култа Србије, а никад јаднија и опустошенија земља у којој живимо”, вришти Кокан.

Али узалуд, нема наде све док је микрофон у Новаковим рукама и балкон Старог двора под Новаковим ногама. А он одозго диригује, лудују, слуђује и уводи Србију у „једну укупну несвест“. Укупна несвест? Шта год то било, ако Кокан упозорава, мора да је нешто веома опасно и субверзивно.

Не ваља и тек неће ваљати ако се овако настави. А онесвешћивач Новак не планира да стане. Због тога је крајње време да Кокан искористи свој утицај и од организатора Вимблдона затражи да турнир пребаце у последњу недељу новембра и прву недељу децембра, пошто за сад нема поузданих доказа да су Срби у том периоду практиковали геноцид.

А до тад, док Вимблдон не испуни све Коканове оправдане захтеве, док се ствари не врате у кокановску осу, док се животу по Кокану не врати изгубљени смисао, Кокане, брате напаћени, напиј се, лошије него што ти је сада, шта год попио, нити хоће нити може бити.

Подели

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on linkedin
Share on skype
Share on print
Share on email

Ст.

Добро је. У ствари, сјајно је! Преживели смо и Милана Ст. Протића – Прву звезду

Опширније »