Пре тачно 80 година мађарске окупационе снаге су у Новом Саду и другим местима јужне Бачке починиле стравичан злочин који је у историји упамћен као “Рација”. Сама “Новосадска рација” трајала је од 21 – 23. јануара, а мађарско планирано и организовање масовно убијање људи, од којих тек неколико десетина њих нису били цивили, започето је на Бадњи дан 1942. године.
У овом стравичном масакру, који је обележило бацање жртава под дунавски лед, страдали су претежно Срби и Јевреји. Процене о броју убијених крећу се од 3800 до 5500 људи. Као и обично када су у питању српска страдања, огроман број жртава никада није пописан.
Овим поводом се путем друштвених мрежа огласила Мариника Тепић, потпредседница једне политичке партије и утицајна јавна личност. “Данас обележавамо 80 година од стравичне Новосадске рације у јануару 1942. Масовне ликвидације Срба, Јевреја и Рома бацаних под лед Дунава, које су извели мађарски фашисти, буде и данас једнак бол, али и револт док нам се намеће искривљена култура сећања”, објавила је Мариника на свом твитер налогу.
За Маринику Тепић је, дакле, организовано масовно убиство више хиљада мушкараца, жена и деце “масовна ликвидација”. Тешко да би се овој формулацији озбиљно могло приговорити да није изречена од исте особе која је, са неколико својих истомишљеника, уочи Видовдана 2016. године Скупштини Србије поднела “Предлог резолуције о геноциду у Сребреници” и која континуирано заступа тезу да је сребренички злочин над тамошњим муслиманима геноцид.
Ако се као веродостајан узме извештај Независне међународне комисије за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду 1992–1995. године на чијем је челу био израелски историчар и један од најугледнијих истраживача холокауста Гидеон Грајф, и оправдано занемаре лажи и наменска преувеличавања муслиманске стране, број страдалих у Сребреници био је 3714. У страшном масакру убијани су искључиво мушкарци, од којих је велики број учествовао у рату и чинио језиве злочине над српским становништвом у Братунцу и околним селима.
Поред приближно сличног броја страдалих, ова два тешка ратна злочина су још по нечему упоредива. И један и други су нека врста одмазде. “Новосадска рација”, званично, према мађарским изворима, за убиство четворице мађарских војника од стране партизана. Сребренички злочин за убиство 3267 Срба из средњег Подриња од стране муслиманских снага.
И у једном и у другом злочину убијани су и војници и цивили, с том разликом што је број убијених цивила у односу на број војника у Новосадској рацији неупоредиво већи. Поред сличности, постоје, разуме се и одређене разлике. Једна од најмаркантнијих је она већ поменута, да су у сребреничком злочину страдали искључиво пунолетни мушкарци, а у “Новосадској рацији” сви, без разлике по полу и узрасту.
Не улазећи у већ много пута испричане и образложене ставове о бесмислу квалификовања као геноцида нечега што се догодило на микро простору, тек нешто већем од просечне месне заједнице града осредње величине, важно је још једном указати на сву пристрасност и острашћеност домаћих глобалиста, евроатлантиста и назовиграђаниста, чији је Мариника Тепић истакнути представник.
Није овде, разуме се, битна Мариника, већ закономерност другосрбијанске матрице, генерисане јаким деструктивним унутрашњим импулсом, понекад са стране финансијски подупртим а понекад и не.
Крајњи производ је до неминовности и монотоности увек исти. Заслепљујућа фиксација на Србе као злочинце по дефиницији, од Стефана Немање до Милорада Додика а и убудуће, за крајњи резултат увек има неку Маринику и неку варијацију на тему да је “Новосадска рација” масовна ликвидација, а Сребреница геноцид. И срцепарајућу причу о томе како “нам се намеће искривљена култура сећања”. А маринике ће, разуме се, то искривљење да исправе.
Али тако је како је. За неке болести лека једноставно нема, нити ће га бити. И то тако треба схватити.
