Мост као огледало другосрбијанског бесмисла

Кандидатура професора Владете Јанковића за носиоца једне од опозиционих листа за београдске изборе оживела је причу о судбини старог железничког моста који спаја две обале Саве. 

Овај мост постао је предмет ширег интересовања јавности пре пар година, када су градске власти најавиле могућност његовог уклањања и изградње новог, модернијег и знатно функционалнијег, који би заузео место постојећег. 

Сама најава дислоцирања моста изазвала је бучне и жучне реакције дела јавности, и то управо оног који се противи готово свим урбанистичким, архитектонским и инфраструктурним захватима у престоници последњих година. Њихове реакције на неке најаве, попут оне о постављању гондоле на Калемегдану, чиме би био нарушен интегритет ове културно – историјске целине, биле су сасвим разумљиве и исправне. 

Оно што је, у неким ситуацијама сасвим оправдано, у неким другим, међутим, изгледа веома чудно и тешко је објашњиво. Такав је случај са већ поменутим отпором најављеном измештању старог железничког моста, чији капацитети већ дуго не одговарају саобраћајним потребама Београда. 

Готово само од себе се намеће питање шта је то у овом мосту што изазива такав отпор при самом помену његове замене новим и модерним? Мост је стар пуних осамдесет година, направљен је од гвожђа и тешко да се у њему може препознати икаква естетска вредност. Напротив. 

Изграђен 1942. године од стране немачких окупационих власти, пошто је претходно, на самом почетку рата, југословенска војска срушила мост Краља Александра, добио је назив Принц Еуген. Дуго година по окончању II светског рата народ га је звао Немачки мост. Једина истинска знаменитост везана за ову грађевину је та што ју је од минирања и рушења од стране немачких нациста, 20. октобра 1944. године спасио београдски учитељ Миладин Зарић. 

Када се све ово има у виду, заиста је невероватна фасцинација дела београдске јавности овим мостом. Како је мост Принц Еуген, саграђен од стране нацистичког окупатора, наједном постао културно добро Београда које по свако цену треба сачувати, изразито је занимљив феномен. 

Одакле потиче необична сентименталност људи који махом долазе из круга двојке према овом мосту тешко је докучити. Да ли је у питању само полуирационални отпор према свему што долази од актуелне власти или нека дубља мисао, вероватно знају само они који заступају овакав став. Тешко је и помислити да је у питању наклоност према некадашњем окупатору, пошто су углавном у питању другосрбијански потомци партизана и комуниста који веома радо исповедају своје антифа ставове. 

Ако је од икакве помоћи, у питању је готово без остатка исти круг људи који су се противили не само подизању споменика Стефану Немањи, завршетку Храма Светог Саве, изградњи контраверзног Београда на води, реконструкцији Славије и Трга републике, већ и подизању споменика Бориславу Пекићу. 

И док је за противљења подизању споменика Стефану Немањи и завршетак Храма Светог Саве потпуно јасно да је у њиховој основи идеолошка и аутошовинистичка мотивација, за Београд на води естетске примедбе и осећај губитка друштвеног статуса због надирања нове класе, за тргове незадовољство њиховим новим изгледом, а за подизање споменика Пекићу уверење да то чине они који га нису достојни, Савски мост, та ружна гвожђурија са још ружнијом прошлошћу, ипак остаје мистерија.

У сваком случају, ваља знати да у самом урбаном језгру Београда егзистира група људи која себе сматра изразито просвећеном и натпросечном, а која се противи апсолутно свакој промени, укључујући и подизању споменика једном од највећих српских писаца и рушењу окупаторског војничког моста који је, да је било среће, давно требао да остане у прошлости. 

А нису, нека се и то упамти, једну једину реч изговорили против подизања споменика Хајдару Алијеву, бившем азербејџанском диктатору, у сред Ташмајданског парка, у срцу Београда. Изгледа да је једино то, од свега што је планирано и саграђено у скоријој прошлости, било у реду.

Подели

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on linkedin
Share on skype
Share on print
Share on email

Ст.

Добро је. У ствари, сјајно је! Преживели смо и Милана Ст. Протића – Прву звезду

Опширније »