Акт о промени Устава Републике Србије, о којем ће се грађани изјашњавати на референдуму заказаном за 16. јануар 2022. године, документ је који је у потпуној колизији са елементарном и правном логиком, али и фрапантан пример недоречености и недоследности који се ретко срећу чак и у нашем правном систему.
Одлуком да се Народна скупштина Републике Србије суштински искључи из избора судија и тужилаца, правосуђе се лишава и минимума демократског легитимитета, а пресуде ће “у име народа” изрицати они у чијем избору народ, односно грађани наше земље, ни на који начин нису учествовали. Наиме, Амандманом XII Акта о промени Устава одређено је да се мења члан 150. Устава на начин да ће тим чланом бити прописано да Високи савет судства бира судије и судије поротнике и одлучује о престанку њихове функције, бира председника Врховног суда и председнике осталих судова и одлучује о престанку њихове функције, одлучује о премештају и упућивању судија, одређује потребан број судија и судија поротника, одлучује о другим питањима положаја судија, председника судова и судија поротника и врши друге надлежности одређене Уставом и законом. Тиме ће Народна скупштина, коју чине народни посланици као представници грађана, бити искључена из процеса избора судија. Високи савет судства би требало да има значајну улогу у том процесу, али Народна скупштина не би смела да буде искључена из тог процеса. Активном улогом Народне скупштине у процесу избора судија се не нарушава подела власти (како тврде сви они који подржавају предложену уставну реформу), јер одлуке судова свакако не могу да буду предмет контроле од стране Народне скупштине, већ само од стране виших судских инстанци. С друге стране, ако неко сматра да принцип поделе власти никако не дозвољава да једна грана власти бира другу, онда бисмо дошли до апсурдног закључка да би Уставом морало да буде предвиђено да свака грана власти бира сама себе. То значи да ви Влада бирала сама своје чланове, те да би Народна скупштина сама бирала посланике.
Решења којима се највиши орган власти у држави искључује из поступка избора судија ни на који начин не доприносе оснаживању уставног начела поделе власти (члан 4. Устава РС), већ противуставном издвајању правосуђа из система власти у Републици Србији и увођењу самоуправљања у област правосуђа. Како ће самоуправљање, које је уништило економију, препородити прегажено српско правосуђе, питање је на које владајућа већина, охрабрена за овакву деструкцију од стране Венецијанске комисије, дугује одговор грађанима Србије.
Одлука владајуће већине да у Акт о промени Устава унесу решења којима се грађани, као носиоци суверености (члан 2. Устава РС) те исте суверености лишавају, пораз је не само базичног демократског принципа, већ и брутално нарушавање кохерентности самог Устава Републике Србије.
Акт о промени Устава Републике Србије, такође, оптерећен је појединим контрадикторним и парадоксалним решењима, од којих су најмаркантнија она која се односе на избор чланова Високог савета судства из редова истакнутих правника, о чијем избору одлучује Народна скупштина (Амандман XIII). Наиме, овим амандманом, који се односи на измену члана 151. Устава, предвиђено је да се у случају да “Народна скупштина не изабере сва четири члана у року одређеном законом”, и то изузетно високом и готово недостижном двотрећинском већином, “преостале чланове” бира комисија! Један од чланова комисије је и председник Врховног суда Србије, који је по службеној дужности члан Високог савета судства. Тако се долази до апсурдне ситуације да један члан непосредно одлучује о избору другог или других чланова комисије.
Истоветно решење предвиђено је и Амандманом XXV, којим је прописан начин избора чланова Високог савета тужилаштва, па тако у комисији која одлучује о избору чланова овог независног државног органа из редова истакнутих правника непосредно одлучује и Врховни јавни тужилац. Узгред, из наведених решења се не може утврдити шта се дешава у случају да није изабран ниједан од четири члана из редова истакнутих правника, што јасно говори о недоречености текста о којем ће се грађани изјашњавати на референдуму.
Имајући у виду околност да су нека од кључних решења у Акту о промени Устава Републике Србије потпуни уставноправни промашај, пораз демократије и дебакл елементарне логике, Усправна Србија позива парламентарну већину да одустане од одржавања расписаног референдума. За одржавање референдума, поред разлога стриктно правне природе, нису испуњени ни услови предвиђени Законом о референдуму и народној иницијативи који се односе на слободу медија и услова за вођење референдумске кампање.
Уколико до тога ипак не дође, Усправна Србија позива све грађане Србије да 16. јануара 2022. године изађу на референдум и заокруже НЕ.
НЕ на референдуму је:
НЕ промени Устава које је гажење уставних начела и базичних демократских принципа!
НЕ издвајању правосуђа из система власти Републике Србије!
НЕ томе да у име народа пресуђују они које народ није бирао!
НЕ самоуправљању у правосуђу!
НЕ риотинтоизацији правног поретка Републике Србије!
