Инвазија Русије на Украјину, као почетак враћања ове словенске и православне земље у зону руског утицаја, болна је вест за САД и њене европске вазале – често погрешно и цинично називане њеним савезницима. Она је и званични почетак краја америчке империјалне надмоћи и настајања нове геостратешке мултиполарне реалности.
Колико год нама, као земљи и народу који је недавно био изложен бруталној војној агресији НАТО пакта, али и искреним пријатељима и руског и украјинског народе овај, надајмо се, кратки рат, деловао застрашујуће, његове последице ће врло брзо показати не само његову неминовност, већ и потпуну оправданост са становишта светске безбедности. У том смислу, овај ће рат, звучаће необично, уз сву цену која ће бити плаћена, донети добробит и Украјини и њеним грађанима.
Руска контрола над Украјином је кључ будућности и прекретница у обуздавању америчког империјалног лудила рањене звери, које је опасност за читаву планету. Свакоме ко је прочитао макар једну озбиљну геостратешку студију, кристално је јасно због чега Русија не сме да препусти Украјину Сједињеним Америчким Државама и њеној војној филијали – НАТО пакту.
Губитак Украјине је не само удар на “политички и етнички идентитет” Руса, већ “представља губитак виталног геополитичког простора за руску државу”, јасна је и тачна порука коју је деведесетих година прошлог века пласирао Збигњев Бжежински, тада један од водећих америчких геостратега и архитеката “новог светског поретка”.
Суштина проблема који је произашао из независности Украјине и њеног од Америке спонзорисаног удаљавања од Русије је у томе што су руске геостратешке могућности без ове територије и становништва које је насељава радикално ограничене. Ово је, уједно, и суштина настојања САД и вазалних европских држава у потискивању Русије на исток.
Америчке намере да отргну Украјину од Русије и сврстају је у свој антируски војни и политички табор присутна су од распада Совјетског Савеза. Циничне поруке које су долазиле из САД, попут оне да “империјална Русија не би могла бити демократска Русија” додатно су потцртавале недвосмисленост америчких настојања да Русију држе на конопцима и ограниче њене геостратешке опције.
Због тога су губитак економски, политички и војно изузетно значајне доминантне позиције Русије на Црном мору, које се додатно драматизује ако се узме у обзир и губитак позиције на Балтику, уз константне притиске у турбулентном централноазијском региону, кључеви америчке вишедеценијске стратегије обуздавања империјалних амбиција Русије и покушаја њеног свођења на ниво проблемима оптерећене регионалне силе.
Са извесним “падом” Украјине и повратком Русије на Црно море у пуном капацитету, уз очигледну и понижавајућу неспремност и неспособност Америке да предузме било какав озбиљан противкорак у корист свог “савезника”, прерасподела војне и политичке моћи на светском нивоу постаје доминантна и одлучујућа чињеница.
Самим тим, постаје јасно да нова безбедносна архитектура света не може бити изграђена без уважавања снаге и интереса Русије. Као и да је следећа станица на којој ће Русија показати своју моћ а Америка своју немоћ – Балтик. Сходно томе, нека се припреме Литванија, Летонија и Естонија.
