Исти је непријатељ Русије, Бога и људског рода

Када сам 30. јануара ове године објавио текст “Русија да изврши превентивни удар на НАТО инсталације”, многи од мојих пријатеља који данас стоје уз Русију, а сви моји пријатељи стоје уз Русију, изразили су неку врсту негодовања због таквог става. Сматрали су га неодговорним, неозбиљним и погрешним. Нисам расправљао, само сам им предложио да пажљиво прате догађаје који следе. 

Кључне тезе текста, који можете прочитати овде – https://www.us.org.rs/rusija-da-izvrsi-preventivni-udar-na-nato-instalacije/, биле су да би “рат у којем би масовно гинули Украјинци и Руси био невиђена посластица за Бајденову администрацију, америчку дубоку државу, као и све оне који су деценијама уназад одгајани на антирусизму и антисловенству”, те да их “те посластице треба лишити и сада и за сва времена”, а да  “словенски народи међу собом више никада не смеју ратовати”. 

Као алтернативу братоубиству, у тексту је предложено да Русија онима који једино разумеју језик силе, а то су САД и НАТО сателити, пружи “силовит одговор”, односно изврши “превентивни и брутални војни удар на НАТО системе инсталиране надомак њених граница. Дакле, не удар на суседне државе, попут Литваније, Летоније, Естоније, већ искључиво на НАТО постројења смештена у суседним земљама”. 

У противном, написао сам тада, “колико год све што се дешава многима изгледало као дипломатска и политичка игра, НАТО јастребови ће ударити на Русију. А онда ће све бити много теже и трагичније и за руски народ и за целу Европу”. 

И ево нас данас овде где јесмо. Све се, види се голим оком, одиграло противно мојим предлозима које удаљена и огромна Русија, наравно, није чула. А све и да јесте, сасвим је извесно да ни глас неког много утицајнијег него што је аутор цитираног текста не би променио ток ствари. Русија, једноставно, има свој пут којим мора проћи. 

Чему онда овај текст и подсећање на онај с краја јануара? Ево чему. Јуче је Марија Захарова, портпаролка Министарства спољних послова Русије, реагујући на изјаву заменика британског министра одбране Џејмса Хипија који је рекао да „Украјина има законско право да напада војне мете у Русији како би пореметила логистику руских Оружаних снага“, иронично поставила питање “да ли смо добро разумели да ради “нарушавања логистике војних испорука” Русија може да изводи нападе на војне циљеве на територији оних држава НАТО- а које испоручују оружје кијевском режиму?”. 

О чему је овде заправо реч? Надобудни Британци, чувени по томе што су последњих педесетак година најревноснији амерички портпароли, веома јасно стављају до знања да непријатељи Русије не само да имају право да изведу нападе на њу и њене војне потенцијале, већ то издижу на ниво закона. А Захарова у име Русије, коју рат у Украјини убрзано освешћује, као да се изненада досећа да исто такво право према непријатељским НАТО земљама има и она сама. 

Изгледа да ништа не отрежњује тако брзо као глас немилосрдног непријатеља који схватите озбиљно. А за Русију је озбиљно да озбиљније не може бити. И да је не би задесила зла судбина у којој лешинари, од хијена које је растржу и комадају, не могу да дођу на ред, Русија мора да уради својим непријатељима управо оно што њени непријатељи спремају њој. Да удари брзо, јако и брутално по НАТО системима у суседству. Тако ауторитативно да ни не помисле да одговоре, јер ће бити потпуно сигурни да ће и покушај одговора бити њихов потпуни крај. 

И сада, за завршетак овог, исте речи које стоје на почетку помињаног текста с краја јануара. “Није ово хушкање на рат. Ово је позив на мир”. А мир долази само са победом Русије, која моћно и немилосрдно мора да се обрачуна са непријатељима не само руског, већ и сопствених народа. Непријатељима Русије, Бога и људског рода.

Подели

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on linkedin
Share on skype
Share on print
Share on email

Ст.

Добро је. У ствари, сјајно је! Преживели смо и Милана Ст. Протића – Прву звезду

Опширније »